Kralj Tooroa, Ojo Nijimba Kabamba Iguru Rukidi Četvrti, umro je posle tri decenije na tronu i ostavio za sobom nešto što nijedan protokol nije predvideo: naslednika čije ime niko ne zna. Sahranjen je u kraljevskim grobnicama u Karambiju, sa svim počastima. A odmah potom počela je borba.

Tooro je jedno od tradicionalnih kraljevstava u Ugandi - kulturna i simbolična institucija, bez izvršne vlasti, ali sa težinom koja se meri u lojalnosti, a ne u glasovima. Rukidi Četvrti krunisan je kao dete i godinama nosio etiketu „najmlađi kralj na svetu”. Umro je bez poznate supruge i bez direktnog potomstva. Ali prema saopštenju njegovog premijera, ostavio je ono što se u Toorou smatra normalnim: „Njegovo Visočanstvo ostavlja kao naslednika princa, čiji će identitet formalno biti objavljen u odgovarajućem trenutku, u skladu sa tradicijama i običajima kraljevstva Tooro.”

Odgovarajući trenutak nikada nije došao. Umesto toga, pojavilo se ime - Džordž Dezmond Kamurasi, tridesetšestogodišnji golman i kapiten londonskog kluba SE Dons. Čovek sa poslom, sa ugovorom i sa životom u drugoj državi, suočen sa pitanjem da li želi sve to da promeni za krunu. Dok je on razmišljao, neko drugi je odlučio umesto njega.

Komitet je odlučio, porodica nije pitana

Komitet od dvadeset jednog člana klana Babiito proglasio je Edvarda Rukidija Kijanangomu, poznatog televizijskog voditelja vesti, za novog kralja. Bez odobrenja kraljevske porodice. Čovek koji je godinama čitao tuđe vesti sada je i sam postao vest - i to u državi gde klan ima više težine od testamenta.

Sestra pokojnog kralja, princeza Rut Komuntale, i kraljica-majka Best Kemigisa ostaju pri svome: postoji biološki naslednik, određen od samog kralja u njegovom testamentu. Taj naslednik se još uvek nije pojavio javno. To je cela suština spora - jedna strana ima ime, druga ima dokument. I nijedna ne može da pokaže celu kartu.

Onda dolazi deo koji prestaje da bude folklor. Kraljica-majka tvrdi da je posle kraljeve smrti vojska povukla stražu iz palate i da je porodica ostala u nečemu što ona opisuje kao kućni pritvor. Ako je tačno, to više nije spor o običajima - to je poruka države o tome koja joj je strana udobnija.

Zašto nam ovo uopšte zvuči poznato

Kraljevstvo bez budžeta i bez vojske, a ipak vredi ga osvojiti. Baš zato što je simbolično. Lojalnost jednog klana, pravo da se govori u ime jednog naroda, legitimitet koji se ne kupuje novcem - sve to ima cenu i svako ko ume da broji glasove to zna. Sahrana je bila svečana; ono što je počelo odmah posle nje nije.

Pitanje koje visi nad Fort Portalom nije ko je bliži tronu po krvi. Pitanje je ko ima interes da testament ostane neotvoren. A to pitanje ne traži afrički kontekst da bi bilo razumljivo.