VMRO-DPMNE ponovo vadi istu tezu, ovog puta upakovanu kao pitanje ustavnih izmena: dok, kažu, evropske institucije hvale napredak Makedonije, jedino opozicioni lider Venko Filipče traži ustavne promene kao jedinu reformu - i to, tvrde, na istoj liniji s bugarskim predsednikom Rumenom Radevim.

Vladajuća partija poziva se na priznanja iz Brisela - pominje da predsednik Evropskog saveta i Komisija gledaju na Makedoniju kao na regionalnog lidera s rezultatima. Odatle gradi i poentu: ako je Evropa zadovoljna, zašto opozicija insistira baš na ustavnim izmenama, pitanju koje istorijski za mnoge Makedonce znači ustupak pod pritiskom.

Retorika ide i dalje. Filipče je nazvan „agentom“ Radeva, spreman na nacionalne i identitetske kompromise, a ustavne izmene porede se sa dogovorom o imenu Zorana Zaeva - čak i kao „veće izdajstvo“. To je jezik koji znamo iz svake predizborne sezone: suprotna strana nije samo u zabludi, nego nacionalni neprijatelj.

Ovde vredi skepsa prema obe strane. VMRO-DPMNE govori kao vlast pred mogućim izborima i ima jasan interes od ovog okvira - da se predstavi kao branilac identiteta, a opoziciju kao pretnju. To ne znači da je pitanje ustavnih izmena nebitno; naprotiv, ono je jedno od najtežih koje Makedonija ima. Ali kad se složeno državno pitanje svede na etiketu „agent“, gubitnik je sama rasprava.

Pitanje koje birač treba sebi da postavi nije ko je koga nazvao izdajnikom, nego nešto teže: šta zapravo traže ustavne izmene, ko ima korist od njih, i šta Makedonija dobija ili gubi u svakom od scenarija? Na to pitanje nijedno saopštenje - ni vlasti, ni opozicije - ne daje iskren odgovor. A dok etikete lete, baš to pitanje ostaje bez istinske rasprave.