Dvanaest godina čovek je gradio armiju po NATO standardima, slušao obećanja svake godine, i na kraju stao pred svoje kolege diplomate i rekao im šta zaista misli. „Nažalost, nikada nećemo ući u NATO" - to je rečenica Valerija Zalužnog, nekadašnjeg vrhovnog komandanta ukrajinske armije, sada ambasadora u Londonu.

Rekao je to na sastanku ukrajinskih ambasadora u Kijevu, na diskusiji o evroatlantskim integracijama. Pitali su ga o učešću Ukrajine u Zajedničkim ekspedicionim snagama, a on je počeo od NATO-a. „Dobro poznajem NATO. Oko 12 godina lično sam radio na prihvatanju standarda NATO-a i svake godine sam slušao priče kako ćemo uskoro postati članica", izjavio je.

Zatim je usledio deo koji se retko čuje od čoveka sa njegovim dosijeom. Prema Zalužnom, Alijansa se i dalje vodi doktrinama iz Drugog svetskog rata, i narednih 12 godina se neće promeniti dovoljno da dostigne nivo od polovine sposobnosti Rusije. To nije rečenica razočaranog političara - to je rečenica čoveka koji je vodio najveći rat u Evropi od 1945. i zna koliko vredi papir naspram kapaciteta.

Čekaonica koju svako na Balkanu poznaje

Ima nešto bolno poznato u ovoj priči. Dvanaest godina reformi, usklađivanja, standarda, godišnjih izveštaja i godišnjih obećanja da „uskoro". Ko na Balkanu ne pamti tu scenu? Makedonija je čekala dve decenije i na kraju promenila i ustavno ime da bi ušla. Kandidatski status za EU pak traje toliko dugo da su deca rođena na početku procesa u međuvremenu završila fakultet i preselila se u Nemačku. Razlika je samo u tome što je Zalužni otvoreno rekao ono što diplomatija obično čuva iza zatvorenih vrata.

Ali da se ne razumemo pogrešno - Zalužni ne kaže da je NATO beskoristan. Naprotiv, on otvoreno priznaje da su Ukrajini potrebne tehnologije koje članice imaju: protivvazdušna odbrana, svemirski kapaciteti, savremena vojna tehnologija. Problem, dakle, nije u tome što Alijansa nema šta da ponudi. Problem je u tome što se vrata ne otvaraju.

Ako ne NATO, onda šta?

Odgovor Zalužnog je da će Ukrajina najverovatnije ući u nove evropske vojno-bezbednosne blokove koji se sada formiraju. Kao model navodi Zajedničke ekspedicione snage - koaliciju od deset severnoevropskih zemalja pod vođstvom Britanije, stvorenu za brzu zajedničku reakciju u krizi. Komandne strukture postoje od 2015. godine, iako još uvek nisu dorađene. Ukrajina je već ušla u pojačano partnerstvo sa tom inicijativom.

Postoji jedna značajna razlika koju Zalužni ne krije: ZES nema klauzulu o kolektivnoj odbrani. Nema član 5. Znači, ono što Ukrajina dobija jeste brzina i praktična saradnja, ali ne i garancija zbog koje svi žele u NATO od samog početka.

I tu je pravo pitanje, ono koje se tiče i nas. Ako najveća vojna sila u Evropi koja se bori na terenu zaključuje da je sistem kolektivne bezbednosti neće primiti - šta to znači za arhitekturu u kojoj i Balkan traži svoju budućnost? Da li su NATO i EU i dalje odrednica, ili Evropa tiho počinje da gradi nešto drugo, paralelno, sa svojim pravilima i bez obećanja o „uskoro"?