Svaki grad ima svoj mesec, a za Pariz to je jun. Tada se dvorišta, terase i bulevari pune poznatim licima, kreatorima sadržaja i putnicima iz celog sveta - ne slučajno, nego zato što grad za mesec dana sabere toliko događaja da je teško izabrati odakle početi.

Kalendar je prepun. Rolan Garos zatvara svoj teniski ciklus, a potom slede muzički festivali; Fête de la Musique 21. juna pretvara ceo grad u besplatnu scenu gde na svakom uglu svira nešto drugo. Tu je i konjički spektakl u podnožju Ajfelove kule, parada ponosa 27. juna, muška Nedelja mode pred kraj meseca i letnje rasprodaje koje počinju 24. juna. Drugim rečima - nemoguće je da ti bude dosadno.

Ali pravi Pariz nije u događajima, nego u međuprostorima. Kreatori koji poznaju grad preporučuju da se čovek izgubi po Monmartru i Le Mareu, da sedne u neki stari kafe bez menija na engleskom, da popije piće pored Sene umesto da trči od atrakcije do atrakcije. „Ima posebnu atmosferu kad piješ nešto dok šetaš pored reke", kaže jedna od njih - i upravo to je poenta. Grad se ne osvaja listom, upija se tempom.

Za balkanskog putnika Pariz u junu je skup, prepun i precenjen - i ipak vredi bar jednom. Ne zbog Ajfelove kule, koja izgleda isto kao na svim razglednicama, nego zbog toga kako ti običan pekarski miris ujutru ili džez-podrum skriven u uskoj uličici ostaju duže od bilo koje turističke fotografije. Samo nemoj da ideš u junu ako ne podnosiš gomile - grad tada pripada svima, ne samo tebi.