Svako poznaje barem jednog. Čoveka koji svaki razgovor vraća na sebe, koji nabraja svoje uspehe i vidljivo se uznemirava kada se pažnja okrene ka nekom drugom. Sa strane izgleda kao višak ega, arogancija, osećaj nadmoći. Psihologija, međutim, kaže da je slika drugačija: za onim koji najglasnije traži da ga gledaju, često stoji neko koji ne može sam sebi da potvrdi vrednost.

„Kada govorimo o egocentričnoj ličnosti, obično mislimo na nekoga koji uvek želi da je u pravu, koji treba da je centar pažnje ili koji izgleda uveren da je nad drugima”, objašnjava Leticija Martin Enhuto, psiholog i direktorka centra za psihologiju u Valensiji. „Ali za tim stavom, koji nam može izgledati arogantno ili preterano samouvereno, može da stoji čovek kojem stalno treba da mu drugi potvrde vrednost. Znači, nije uvek pred nama neko koji se oseća superiornim, nego neko koji treba da se oseća važnim, priznatim ili obožavanim da bi mu bilo dobro.” U praksi je to zavisnost od odobravanja: dobro je kada stižu pohvale, loše kada ih nema.

Ključni momenat, kaže psiholog, nije kada ličnost dobija pažnju, nego kada je ne dobija. Kolega dobija pohvalu koju je ona čekala za sebe. Neko je ignoriše. Neko joj protivreči. „Jedna ličnost može da deluje veoma sigurno dok prima pohvale, pažnju ili priznanje, ali da se oseća duboko neprijatno kada je neko preispituje, ignoriše ili joj ne daje važnost koju je očekivala. Može da reaguje odbranbeno, da se naljuti, da omalovaži drugog ili da pokušava da dokaže da je u pravu”, objašnjava ona. Sigurnost koja je izgledala nepokolebljivo ruši se čim nestane spoljna potvrda.

Zamislite političara kojem se prvi put smeju na konferenciji za štampu. Ili direktora koji je na sastanku slušao „ne”. Reakcija koja sa strane izgleda nesrazmerno, prema Martin Enhuto, najčešće je odbrana slike koju ličnost mora da održava da bi se osećala sigurno. „Ponekad je ta stalna potreba da se dokazuje upravo znak da unutra ima samopouzdanje krhkije nego što izgleda.” Prag frustracije je nizak: dovoljno je da drugi dobije više pažnje ili da tuđe mišljenje teži više u grupi, i to se doživljava kao pretnja.

To nije opravdanje. Psiholog jasno razlikuje razumevanje odakle dolazi ponašanje i postavljanje granica pred njim: dve različite stvari, i obe potrebne. Isto važi i za empatiju. Kada neko stalno prekida i minimizuje tuđe probleme, lako je zaključiti da „ga nije briga za nikoga”. Nekada je tako. Ali češće, kaže ona, ličnost je toliko zauzeta sopstvenim potrebama i time kako je percipiraju drugi, da jednostavno nema kapacitet za tuđe emocije. Hladnoća nije uvek ravnodušnost.

Koreni su često stari. Ima ljudi koji su od malih naučili da priznanje dobijaju samo ako se istaknu, ako donesu rezultat, ako stalno dokazuju da su posebni. Ima i obratnih slučajeva: detinjstvo sa uporedbama, osećaj da nikada nisi dovoljan, pa potreba da se bude vidljiv postaje kompenzacija. „Za tim može da stoji kombinacija učenja, nesigurnosti, potrebe za prihvatanjem i samopouzdanja koje previše zavisi od pogleda drugih”, zaključuje Martin Enhuto. Nije svako koji želi da ispriča o sebi u problemu. Razlika je da li je potreba za priznanjem povremena, ili već odlučuje kako živi i sa kim.