Vlada najavljuje rebalans Budžeta za 2026. godinu kojim će se povećati budžetski deficit. Obrazloženje je da će dodatna sredstva biti usmerena ka putevima, infrastrukturi, projektima za životnu sredinu, IPA programima i podršci opštinama. Ali, iza ovih najava krije se jedno veoma važno pitanje - može li Makedonija beskonačno da troši više nego što stvara?

Ako se pažljivo razgleda tabela, može se primetiti jedna veoma zanimljiva stvar - suštinski najbrže raste zaduživanje.

Samo u poslednjih deset godina državni budžet porastao je sa oko 3 milijarde evra u 2017. godini na skoro 6,8 milijardi evra u 2026. godini. To je rast od preko 126 procenata. U istom periodu, Bruto nacionalni dohodak porastao je sa oko 9,8 milijardi evra na 17,7 milijardi evra, odnosno oko 81 procenat.

Ove brojke pokazuju da državna potrošnja raste brže od ekonomije. Još zabrinjavajući je fakt da se javni dug u istom periodu povećao sa oko 4,7 milijardi evra na više od 10 milijardi evra.

Rebalans dolazi u vreme kada Vlada već priznaje da će zbog smanjenja akciza na goriva budžet ostati uskraćen za više od 24 miliona evra. Iako je deo gubitka navodno nadoknađen kroz povećanu prodaju goriva stranim vozilima, fakt ostaje da se prihodi smanjuju, a rashodi povećavaju.

Ključno pitanje nije hoće li biti novih investicija. Pitanje je hoće li te investicije stvoriti novu vrednost koja će vratiti cenu novog zaduživanja. Istorija pokazuje da Makedonija često planira kapitalne investicije, ali znatan deo njih ostaje nerealizovan ili se odlaže godinama.

Zato javnost ima pravo da zna koliko će tačno porasti deficit, koliko novog duga će biti preuzeto i koji konkretni projekti će se finansirati tim sredstvima. Bez jasnih odgovora, svaki novi rebalans ostaje još jedan korak ka većoj zavisnosti od zaduživanja i još većem teretu za buduće generacije.

Država može da troši više samo dok je neko spreman da je kreditira. Ali, nijedna država ne može beskonačno da živi na račun budućih prihoda.

Zato kada se sklone politički napadi i međusobne optužbe, ostaju brojke. A one pokazuju da, bez obzira koja vlada bila na vlasti, država kontinuirano troši više nego što stvara i razliku pokriva novim dugom.

Najveći rast u tabeli nije rast bogatstva, nije rast industrije, niti rast produktivnosti. Najvidljiviji je rast zaduživanja.

Baš zato svaki novi rebalans, svaki novi deficit i svako novo zaduživanje treba pažljivo analizirati. Jer dugove ne vraćaju vlade koje ih stvaraju, već građani i generacije koje dolaze posle njih.