Pitanje je staro koliko i kafane: mogu li muškarac i žena biti samo prijatelji? Španski psiholog i terapeut za parove Antonio Bolinčes daje odgovor koji niko ne želi da čuje - mogu, ali pod uslovom koji zvuči gotovo uvredljivo.

„Sve dok postoji fizička antipatija. Sve dok se ni jedno ni drugo ne dopada onom drugom u dovoljnoj meri\", kaže on u podkastu „Ispričani životi\". Drugim rečima: prijateljstvo je čisto dotle dok privlačnost ne uđe u sobu. Čim jedno od njih dvoje oseti nešto jače, odnos se komplikuje - i obično onaj ko je osetio to najbolje krije.

Bolinčes uvodi pojam koji vredi zapamtiti: sublimirano prijateljstvo. To je ono što nastaje kada se neko zaljubio, dobio jasno „volim te kao prijatelja\", i umesto da prekine - ostaje. Samo što ostaje u drugoj ulozi.

Njegov opis je neudobno precizan: „Dopada mi se neka devojka, ali ona mi kaže da me voli samo kao prijatelja. Vodim unutrašnji dijalog i odustajem od viđanja s njom da se ne bih frustrirao, ili nastavljam da se družim s njom. Pretvaram zaljubljenost u prijateljstvo i ostajem u rezervi, jer se ponekad desi da u trenucima slabosti muškarac dobije pristup toj ženi koja se oseća odbačeno od drugog muškarca.\"

To je rečenica koja objašnjava polovinu svih dugogodišnjih „najboljih prijateljstava\" o kojima svi okolo znaju sve. Nije zloba - Bolinčes ne ocenjuje, on opisuje mehanizam. Ali opisuje i cenu: čovek koji čeka nije slobodan, a onaj koga čekaju obično ne zna da je tako.

Psiholog dodaje još jedan sloj, i tu postaje najzanimljivije. Da li će neko prihvatiti sublimirano prijateljstvo zavisi od toga koliko opcija oseća da ima. „Ako imaš mogućnosti sa mnogo partnerki, ne prihvataš sublimirano prijateljstvo\", kaže on. Što više vrata vidiš otvorenih, to ćeš manje vremena provesti pred jednim zatvorenim. Kada se opcije sužavaju, čekanje počinje da izgleda razumno.

Ali postoji i druga strana koju Bolinčes ne poriče: to što je jedan odnos počeo privlačnošću ne znači da od njega nije ostalo ništa osim računice. Može postojati stvarna briga, poverenje i bliskost koji vrede sami po sebi. Razlika nije u tome kako je počelo, nego u tome šta se očekuje sada.

I tu je jedino pitanje koje ima smisla da sebi postavi čovek u takvoj poziciji. Ako možeš da prihvatiš da ti ta osoba neće biti partner, da se raduješ njenim vezama i da gradiš svoj život - prijateljstvo može da nađe svoje mesto. Ako svaki razgovor, svaku raskinutu vezu i svako veče u kojem je ona ranjiva čitaš kao moguća vrata - onda to nije prijateljstvo, nego red za čekanje u kojem samo jedan čovek zna da stoji.