Pretposlednjeg dana mandata, Aleksandar Vučić doneo je odluku o aboliciji i pomilovanju 49 osoba. Sam je saopštio broj, a odmah ga je i podelio: 23 od njih povezano je sa, kako je rekao, „užasnim događajima” kroz koje Srbija prolazi poslednjih godinu i po dana.

Podela je gotovo apotekarska. Dvanaest osoba iz takozvane novosadske grupe, predvođene Milom Pajić. Jedanaest osoba koje su „sa druge strane” učestvovale u incidentima protiv „blokadera” - kako vlast naziva učesnike protesta i blokada. „Meni je poznato samo ovo ime, ostala imena mi nisu bila poznata. Postupio sam kao predsednik”, izjavio je Vučić. Odluku je, prema njegovim rečima, doneo suprotno mišljenju dela komisije i bezbednosnih službi.

Objašnjenje je bilo pažljivo odmereno - oproštaj bez izvinjenja. Pomilovanje i abolicija su „akti milosrđa”, rekao je, doneti zbog godina tih ljudi, a ne zato što nisu krivi. Oni su, prema njegovim rečima, pravili planove da nasiljem zauzmu državne institucije i u bilo kojoj zemlji dobili bi višegodišnje zatvorske kazne. On i dalje „najoštrije” osuđuje ono što su uradili i boriće se protiv njihovih političkih ideja. Ali želi „da sačuva svakog mladog čoveka”.

Meki ton se brzo slomio. U istom obraćanju optužio je novinare za „strašne laži” o svojoj porodici i ispričao da se svaki put kada im je pristojno odgovarao pitao da li je izdao sopstvenu decu. Milosrđe za jedne, račun za druge - i sve to četiri nedelje pred izbore na kojima je prvi na listi.

U Makedoniji reč abolicija ima svoju težinu još od 2016. godine, kada je tadašnji predsednik Đorđe Ivanov jednim potpisom abolirao 56 osoba povezanih sa aferom prisluškivanja, a posle masovnih protesta odluku je povukao. Lekcija odatle je jednostavna: abolicija nikada nije samo pravni akt. Ona je poruka. Pitanje je kome je ova upućena - mladima koje je pomilovao, ili glasačima koji treba da vide predsednika koji „prašta” na odlasku?