Lider SDSM-a, Venko Filipče, nije birao meke reči. Vladu je nazvao „korumpiranom" i optužio da vodi državu u pogrešnom pravcu - da je zadužuje bez jasnog plana i pokušava da opstane preko populizma, nacionalizma i manipulacija. Oštar jezik, ali i očekivan - takav je ritam makedonske politike, gde svaka opozicija govori o korumpiranoj vlasti, a svaka vlast o nesposobnoj opoziciji.

Problem sa ovakvim izjavama nije da li su tačne ili ne - često imaju zrno istine - nego to što postaju beli šum. Kada se „korumpirana vlada" ponavlja svaki dan sa svake govornice, reč polako gubi težinu. A građanin, kome realno je važno da li ima posla, da li kirija stiže platu i da li bolnica funkcioniše, ostaje sa još jednom pres-konferencijom punom etiketa, a praznom od rešenja.

Tu se krije balkanski paradoks. Optužbe za korupciju lete na sve strane, ali retko ko završi pred sudom, a još ređe iza rešetaka. Svaka partija optužuje drugu, a sistem koji je trebalo da proveri te optužbe - obično ćuti. Da li Filipče ima konkretne dokaze ili samo retoriku pred kamerama, pokazaće vreme, ali dosadašnje iskustvo ne budi veliki optimizam.

Pitanje koje vredi postaviti nije da li je vlast korumpirana - to je laka teza za svaku opoziciju. Pitanje je zašto, bez obzira koja partija je na vlasti, građani uvek imaju osećaj da stvari funkcionišu za nekog drugog, a ne za njih. To nije problem jedne vlade, nego sistema koji decenijama menja boje, ali ne i navike.