Na sat i po jugoistočno od Pariza, na oko 150 kilometara, stoji grad koji većina turista preskače na putu za nešto veće - i baš zato Troa (Troyes) ostao onakav kakav je bio pre vekova. Iz vazduha istorijsko jezgro liči na čep od boce šampanjca, okruženo drvećem i kanalima, pa ga lokalci s pravom zovu "Bouchon" - čep.

Ovo nije bio bilo koji provincijski grad. U 12. i 13. veku Troa je bio najaktivniji centar trgovine i finansija u Zapadnoj Evropi. Širom regiona Šampanja održavalo se šest velikih sajmova godišnje, dva od njih ovde, a grofovi od Šampanje izmislili su sistem za bezbednost trgovaca na putevima - srednjovekovnu verziju garancije da će roba stići. Istorija ovde nije ukras, nego temelj: 1420. godine baš u Troa potpisan je sporazum kojim je francuska kruna bila ustupljena engleskom kralju Henriju V, a tek intervencija Jovanke Orleanke devet godina kasnije vratila je krunu francuskom prestolonasledniku.

Posle velikog požara 1524. koji je uništio četvrtinu grada, obnova je došla sa trajnijim materijalima - ciglom i krečom - pa danas Troa ima možda najveću zbirku drvenih kuća u celoj Francuskoj, izmešanih sa renesansnim palatama. Najfotografisanija uličica, Ruelle des Chats (Uličica mačaka), toliko je tesna da se susedni krovovi skoro dodiruju, sa kaldrmom iz 13. veka pod nogama. Katedrala Svetog Petra i Pavla, iako nedovršena sa jednom kulom, čuva 1.500 kvadratnih metara vitraža iz 13. do 17. veka.

A evo detalja koji retko stoji u turističkim vodičima: ovaj mirni srednjovekovni grad rodio je brendove Lacoste, Dim i Petit-Bateau, a danas je jedan od najvećih autlet-centara u Francuskoj. Tekstilna tradicija koja ga je učinila bogatim u srednjem veku još uvek radi, samo što se sada prodaje sa popustom. Za balkanskog putnika koji beži od prepunih metropola, Troa je upravo ono što tražimo kad kažemo "autentično" - grad koji ne igra za kamere, jer nije ni imao potrebu da se prepravlja.