Prekid vatre između Izraela i Hezbolaha je tehnička istina - na papiru. Na zemlji, konflikt tiho nastavlja svaki dan. U petak, 12 ljudi ubijeno je i 25 povređenih u izraelskim udarima u južni Liban. Među žrtvama i jedno dete. Ovo nije „incident" - ovo je realnost konflikta koji je zvanično „završen".

Istog dana, Hezbolah je lansirao nekoliko dronova prema izraelskim vojnicima u južnom Libanu, i jednu raketu koja je presretnuta. Četvorica izraelskih vojnika lakše su povređeni. Ova razmena udara nije prvi dan otkad je iranska vojna reaktivirala regionalne tenzije - ona je svakodnevna. Prekid vatre od sredine aprila ostaje samo u saopštenjima.

U kontekstu, važno je jedno: libanska vojska i vlada u Bejrutu nisu aktivne strane u konfliktu. Oni gledaju kako se na njihovoj teritoriji bombarduje, raketira, i odgovara. Hezbolah funkcioniše kao paravojna struktura povezana s Iranom, ali Liban kao država ne učestvuje formalno. To znači jedno: ako eskalacija nastavi, libanska vlada biće postavljena pred najteže pitanje - da povuče svoje paravojne, ili da prihvati da je zemlja podeljena između države i milicije.

Za balkanske čitaoce, Liban je sublimirana slika onoga što može da se desi kad jedna država nema kontrolu nad sopstvenim oružanim grupama. To je scena koju i Balkan ima u sopstvenoj istoriji - i iz 90-ih, i iz kasnijeg perioda. Kad paravojne grupe se finansiraju od stranskih sila, one ne odgovaraju sopstvenoj vladi. One odgovaraju kasi koja ih plaća.

Prekid vatre je posredovan od Trampa preko pregovora s izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom i libanskim predsednikom Džozefom Aunom. Sada Vašington podstiče direktne pregovore između Izraela i Libana na najvišem nivou - ali čak i u tim pregovorima, Hezbolah i Iran ne sede za stolom. Pregovori bez svih relevantnih igrača - sve ih znamo iz Balkana - su dokument za propast pre nego što počnu.