Postoji jedno ostrvo u Sredozemlju gde su saobraćajni znaci na francuskom, a vazduh miriše italijanski. Korzika - rodno mesto Napoleona - ne liči ni na jednu razglednicu za francuski odmor. To je ostrvo nemogućih staza, skrivenih uvala i planina koje padaju pravo u more, i upravo zato vredi je preći kolima, a ne preletati.

Putovanje obično počinje u Bastiji, sa njenim starim pristaništem okruženim izlizanim fasadama i ribarskim šarmom. Odatle se na sever otvara Kap Kors - dramatičan poluostrvo sa oštrim stenama, bistrim uvalama i stražarskim kulama koje su vekovima čekale napadače sa mora. Putem se ređaju Sen-Floran sa srednjovekovnim jezgrom iz 15. veka i L'Il Rus, malo pristanište sa pijacom pod rimskim kolonadama, idealno za lokalne proizvode.

Unutrašnjost ostrva je druga priča. U selu Pigna, zanatlije i dalje prave tradicionalne instrumente i keramiku - ovde smo razgovarali sa majstorom koji izrađuje „ceteru“, stari korzikanski instrument, i sa keramičarom koji kaže da je Pigna polako postala „umetnička laboratorija“ ostrva. Dalje, u Leviju, jedna nožarnica sa 40-godišnjom tradicijom pravi noževe po postupku u kojem rog od koze stoji 24 sata u maslinovom ulju pre nego što postane drška.

Ali krunski nakit juga zove se Bonifacio. Utvrđeni gradić osnovan 828. godine, zakačen na bele stene visoke 70 metara nad morem, sa zidinama sa kojih se vidi čak i daleka Sardinija. Talasi udaraju u drevne bedeme, a staze duž stene nude pogled od onih koji se pamte. U blizini, zaliv Santa Đulija savršen je predznak za ekskluzivnu atmosferu Porto-Vekija.

Poslednja faza puta otkriva divlju dušu ostrva - zelene doline, skrivene vodopade, bukove i borove šume, sela uvijena u maglu. Dolina Restonika, sa putem zalepljenim za stenu nad moćnom rekom, finale je kakvo retko nudi jedno putovanje. Korzika nije destinacija za one koji žele da im sve bude ispeglano i predvidljivo; ona je za one koji razumeju da najlepša mesta retko su i najlakša za stizanje. A na Balkanu, to dobro znamo.