Marin le Pen sela je pred kamere francuske televizije LCI i izgovorila rečenicu koju evropski kabineti izbegavaju treću godinu zaredom. Rat u Ukrajini, prema njenim rečima, vodi ka dve stvari i nijedna nije mir: ili NATO ulazi direktno i to je Treći svetski rat, ili Evropa gleda novi Stogodišnji rat - decenijski sukob bez kraja.

Izraz nije slučajno bačen. Stogodišnji rat je niz sukoba između Engleske i Francuske od 1337. do 1453. godine. Le Pen se njime služi još od januara 2023, kada je pred francuskom Nacionalnom skupštinom upozorila da postepeno isporučivanje sve većih količina oružja vodi upravo tamo.

„Rat već traje duže od Prvog svetskog”

Hronologija joj je tačna. Od 24. februara 2022. godine do danas prošlo je više vremena nego od početka Prvog svetskog rata 28. jula 1914. do primirja 11. novembra 1918. To je podatak koji svako može da proveri, a gotovo niko ga ne izgovara naglas.

Le Pen je rat nazvala „pravom klanicom” i pomenula dva miliona žrtava. Tu brojku treba uzeti kao njenu procenu - nije precizirala koliko je od nje poginulih, koliko ranjenih, koliko nestalih. Razlika između te tri kategorije je ogromna i upravo zato brojka mora da se čita sa rezervom. Ali i bez nje, suština rečenice ostaje: ovo je najduži evropski rat živih generacija.

Gde povlači crvenu liniju

Pitanje joj je postavljeno u kontekstu mogućnosti da Francuska uključi svoje avione u zaštitu ukrajinskog vazdušnog prostora. Le Pen je podržala odluku Emanuela Makrona da ne šalje „rafale” iznad Kijeva - potez koji bi, prema njoj, pretvorio Francusku u direktnog učesnika u ratu.

Pomoć Ukrajini i direktan rat NATO-a protiv Rusije za nju nisu ista stvar. To je razlika koja je u javnoj debati gotovo nestala - svako ko upozorava na opasnost od eskalacije automatski se smatra nečijim čovekom, a svako ko traži još oružja prolazi kao principijelan. Le Pen traži međunarodnu mirovnu konferenciju, za isti sto sa Rusijom, Ukrajinom, Nemačkom, Poljskom, Turskom i drugim ključnim državama. Istorijska uloga Francuske je, kaže, upravo da stvori uslove za pregovore.

Ko ima privilegiju da ne razmišlja o ovome

Lako je njene reči odbaciti kao političku poziciju pred predsedničke izbore - i delimično je to tačno. Ali pitanje koje otvara ne briše se time što je postavljeno iz pogrešnih usta. Ako rat zaista traje još deset godina, ko u Evropi ima plan za tu varijantu? Dosad je svaka strategija počivala na pretpostavci da kraj dolazi uskoro.

Na Balkanu to znamo bez predavanja. Sukobi ovde nisu završavali potpisom nego iscrpljenjem, i upravo zato su se posledice vukle decenijama. Kada neko iz Pariza kaže da Evropa rizikuje „novi Stogodišnji rat”, to u Briselu zvuči kao retoričko preterivanje. Odavde zvuči kao opis.