Aleksandar Lukašenko je najavio da će Belorusija sprovesti delimičnu mobilizaciju, kako bi armija bila „adekvatno pripremljena za potencijalni vojni sukob". Pri obraćanju vojnom rukovodstvu, beloruski predsednik je bio u karakterističnoj pozi - između zastrašivanja i uloge dede nacije.

Ton poruke je jasan: „Selektivno ćemo mobilisati jedinice i oružane snage kako bismo ih pripremili za rat. Uz božju pomoć uspećemo da ga izbegnemo. Ipak, pripremamo se za rat". Rečenica koja u diplomatskom rečniku ne znači „rat je blizu" - znači „neko mora da sluša".

Mobilizacija neće biti univerzalna. Cilj su konkretne jedinice - rezervni kadar sa specijalizovanim vojnim veštinama, i provera logističkih lanaca i uskladištene vojne opreme. Na prvi pogled to zvuči razumno. U kontekstu u kome Minsk optužuje NATO snage za koncentraciju na poljskim i baltičkim granicama - zvuči kao priprema za nešto konkretno.

Ono što je Lukašenko rekao kasnije je zanimljivije: „Mirno vreme više ne postoji". Rečenica koja može da znači mnogo stvari, ili ništa. Može da znači da je Belorusija postala prva linija u sukobu između Moskve i NATO-a. Može da znači da Minsk želi da progura veći budžet za vojsku. Može da znači da Lukašenko želi političku rekapitalizaciju u domaćoj sceni.

Analitičari koji prate region smatraju da je ovo više retorički potez nego stvarna priprema za sukob. Selektivna mobilizacija je u velikoj meri signal upućen dvema publikama: susedima koji treba da ga prime, i sopstvenoj naciji koja treba da oseti težinu trenutka.

Za Balkan, beloruski primer je poučan na jedan specifičan način. Kada se jedna država koja nije u velikoj geografskoj blizini priprema za rat, to podseća da u Evropi rat više nije teorijska varijanta. Od Ukrajine naovamo, niko ne može da tvrdi da je ravnoteža „stabilna". Lukašenko je to rekao sa četiri reči: „Mirno vreme više ne postoji". I tom rečenicom, on ne priča samo o Belorusiji.