Istoričarka En Eplbaum, pulicerovka i jedna od najkompetentnijih zapadnih autorki o Rusiji, u kolumni za The Atlantic kaže nešto surovo - Putinov rat se vratio kući. „Pre četiri godine Putin je moskovskim biznismenima ponudio prećutni dogovor: podržite moj rat u Ukrajini, a ja ću se postarati da nikad ne morate da razmišljate o njemu. Prošle nedelje taj dogovor je pukao."

Rat se u Moskvi oseća još od maja 2023, kada su ukrajinski dronovi udarili iznad Kremlja - i razotkrili slabosti ruske protivvazdušne odbrane. Od tada Ukrajina sistematski napada moskovske aerodrome, prekida letove, nanosi ozbiljnu štetu.

7. maj 2026. Gradonačelnik Moskve objavljuje - presrenuto je više stotina letelica koje su išle ka gradu. Dva dana kasnije, prestonica se spremala za paradu 9. maja, Dana pobede. To je svetilište putinističkog režima. To je dan kada Rusija slavi pobedu nad Hitlerom - a Putin je tu pobedu pretvorio u centralnu osu ruskog nacionalnog identiteta.

Kremlj je bio nervozan. Ministar spoljnih poslova je pretio „bez milosti" ako Ukrajina napadne 9. maja. Portparol Kremlja je insistirao da je bezbednost maksimizirana „zbog pretnje iz Kijeva". Putin je lično zamolio Trumpa da posreduje za jednodnevni prekid vatre. Zelenski je pristao - ali tek posle razmene 1.000 zatvorenika.

Parada je sama sve pokazala. Moskva bez interneta, bankomati koji ne rade, sistemi plaćanja koji padaju - sve zbog telekomunikacionih ograničenja i ekonomskog pritiska. Manje stranih lidera. Bez tenkova i modernih raketnih sistema. Cela svečanost je trajala 45 minuta. Jedan od najpamtljivijih momenata - severnokorejski vojnici marširali su pored ruskih. Grub podsetnik na njihovu ulogu u Kursku.

Eplbaum stavlja trenutak u kontekst. Putin je izgradio čitav kult oko pobede u Drugom svetskom ratu. To je bio jedini način da se kompenzuje gubitak imperije posle 1989. Ali tekući rat - nelegalan, nepotreban, brutalan - već traje duže od sovjetskog rata protiv nacističke Nemačke. Sa preko milion ruskih žrtava. I bez značajnih dobitaka.

„Otvorio se vakuum tamo gde je ranije vladala propaganda", kaže Eplbaum. „Nešto ili neko će ga popuniti." Za Balkan to zvuči poznato. I mi imamo režime koji žive od prošlih pobeda. I mi znamo kako se završavaju - kada propaganda nestane i kada sutrašnji dan mora biti napravljen od nečega konkretnog, a ne od sećanja.