Makondo ne postoji. To je prvo što treba znati pre nego što se krene njegovim tragom, i baš zato putovanje kroz Kolumbiju stopama „Sto godina samoće” funkcioniše bolje od većine književnih tura. Ne tražiš adresu. Tražiš pejzaž iz kojeg se jedna knjiga rodila.

Povod je druga sezona serije, čijih je prvih sedam epizoda izašlo 5. avgusta, a finale je zakazano za 26. avgust. Priča je ušla u poslednje generacije porodice Buendija, a sa njom se menja i sam grad. Onaj Makondo koji gledamo izgrađen je od nule u departmanu Tolima, blizu opštine Alvarado, na oko 17.000 kvadratnih metara sa preko sto zasebnih građevina.

Scenografija je zamišljena kao živ organizam. Ulice, kuće i radnje menjaju se kako odmiču decenije, od konstrukcija od blata i trske ka kolonijalnom i republikanskom stilu, prateći uspon i propadanje mesta. Na nekim fasadama imena su počast rođacima Gabrijela Garsije Markesa. Set nije otvoren za posetioce, ali je Alvarado, 28 kilometara od Ibagea, u međuvremenu postao mesto kojem fanovi idu kao na hodočašće.

Pravi početak, ipak, nije tamo.

Ako želiš da razumeš Makondo, krećeš iz Arakatake, na oko 80 kilometara od Santa Marte. To je mesto gde je Markes proveo detinjstvo i gde je počela da se oblikuje slika koju je kasnije ovekovečio. Kuća-muzej je rekonstrukcija porodičnog doma i kroz nju se prepoznaju likovi i događaji iz romana. Naokolo ima murala, skulptura i upućivanja na delo na svakom koraku.

Garsija Markes je tamo živeo samo do osme godine. Ta prva sećanja bila su dovoljna za sve što je napisao posle. Uticaj knjige je toliki da se 2006. godine na referendumu razmatralo da opština promeni ime u Makondo. Predlog nije prošao, ali sama ideja kaže dovoljno o odnosu književnosti i stvarnosti tamo.

Odatle se put širi kroz zemlju. U La Guahiri su pustinje, dine i horizonti koji se ne završavaju - Kabo de la Vela, dine Taroe i kultura naroda Vajuu, jedan od simbola kolumbijske karipske obale. Jugozapadno, Sesar i planina Periha nude sasvim suprotnu sliku: planine pod gustom vegetacijom i blizinu Valjedupara, prestonice muzike valjenato.

Putovanje se završava u Kundinamarki, sa lagunama, vodopadima i šumama. Među najposećenijim tačkama su laguna Gvatavita, vezana za legendu o El Doradu, i vodopad La Čorera, jedan od najviših u zemlji. Oba su laki izleti iz Bogote.

Makedonski čitalac koji je otvorio knjigu sa sedamnaest godina i izgubio se u imenima četiri generacije Buendija teško će stići do Arakatake. Ali postoji nešto poznato u priči o mestu koje svet zna samo preko onoga što je jedan pisac zapisao. Balkan ima dovoljno sela koja znamo isključivo po knjigama. Razlika je što kod nas niko nije pokušao da im promeni ime po romanu.