Na samitu NATO-a u Ankari, hrvatski predsednik Zoran Milanović nije prećutao temu koju mnogi u regionu radije izbegavaju: naoružavanje Srbije. Milanović je otvoreno izjavio da Srbija poseduje izraelske rakete velikog dometa - prema njegovim rečima, sa dometom od nekoliko stotina kilometara - i da je bila njegova dužnost da to otvori pred savezom. „NATO mora nešto da zna o ovome", rekao je.

Hrvatski predsednik otišao je i korak dalje, najavljujući da će Hrvatska morati da odgovori „simetrično" - odnosno da se opremi nečim sličnim, kako kaže, iz odbrambenih razloga. Time se na sto vratila stara balkanska logika: čim sused kupuje oružje, i ti moraš, jer inače ostaješ „ranjiviji". Spiralu znamo napamet - svako se naoružava „samo za odbranu", a na kraju ceo region sedi na većoj gomili oružja nego pre deset godina.

Srbija godinama otvoreno modernizuje svoju vojsku, nabavljajući tehniku iz Rusije, Kine, a sada prema ovim tvrdnjama i iz Izraela. Da li se zaista radi o raketama takvog dometa, ili o političkoj alarmirajućoj izvedbi pred kamerama na samitu - teško je potvrditi bez nezavisnih podataka. Milanović je političar kome oštra retorika prema Beogradu nikada nije naštetila kod kuće.

Ali da ostavimo po strani ko kome koliko veruje. Poenta za običnog građanina na Balkanu je drugačija i jednostavnija: dok se lideri nadmeću ko ima duže rakete, nijedan od tih miliona evra ne ide u bolnice, škole ili plate. Region koji se decenijama prazni od ljudi koji beže u inostranstvo, odjednom nalazi budžet za oružje. Svaka trka u naoružavanju na Balkanu ima istu cenu - plaćaju je oni koji ostaju.