Gornji kuhinjski elementi decenijama su bili mera toga koliko je „opremljena” jedna kuhinja. Sto vise vrata iznad radne povrsine, to je sve izgledalo ozbiljnije. Taj period ocigledno se zavrsava - i to ne zbog mode, nego zbog necega prakticnijeg: ljudi su poceli da zive u kuhinji, a ne samo da kuvaju u njoj.

Olga Rojg, dizajnerka enterijera i osnivacica studija ATIC17, objasnjava problem bez zaobilazenja: „Gornji plakari ostaju korisni, ali kada zauzimaju ceo front, mogu da stvore previse tezak utisak, previse opremljenu kuhinju.” Razlika je sustinska - ne radi se o tome da su plakari losi, nego o tome sta radi zid kada je od dole do gore zatvoren.

Ono sto dobijas kada oslobodis gornji deo je prostor koji se ponovo vidi. „Dozvoljava da se oslobodi gornji deo, da zid dise i da se izgradi mnogo laksi front”, kaze dizajnerka. Kada je deo plakara zamenjen policama, zid ponovo dobija prisustvo - vidi se vise obloge, vise dubine i vise svetla.

Polica nije zamena za plakar

Tu dolazi najvaznije upozorenje, i dolazi od same dizajnerke: „Ne bih zamisljala police kao direktne zamene za gornje plakare. Nemaju isti kapacitet ni zastitu. Razumem ih vise kao alatku za balansiranje funkcionalnosti i vizuelne lakoce.” Dakle, ako sve ono sto stoji u gornjim plakarima mora nekud da ode, police to nece resiti. Idealna situacija, kaze ona, jeste kuhinja gde je glavno skladistenje vec reseno na drugom mestu - ostava, visok element u koloni ili susedna prostorija.

Drugi trosak je nevidljiviji: „Kada vadimo gornji namestaj, mnogo puta se gubi mogucnost postavljanja svetla ispod namestaja.” Radna povrsina koja je ostala bez osvetljenja je korak unazad, koliko god lepo izgledao zid. Resenje je LED-traka ili linearno svetlo ugradjeno u samu policu, ili zidne aplikacije sa pokretnim krakovima iznad nje.

Gde sme da stoji polica

Mesto nije slobodan izbor. Pravilo je jednostavno i svi ga znaju cim ga jednom procitaju: dalje od zone kuvanja. Iznad ploce polica skuplja masnocu koja se ne brise lako, a sve sto stoji na njoj mora da se pere cesce nego sto neko ima volje. Iznad sudopere ili iznad zone za pripremu tog problema nema. Rojg to formulise i iznutra: „U zatvorenim resenjima za skladistenje treba cuvati sve ono sto lako skuplja masnocu ili prasinu.”

Kada polica ima dovoljnu duzinu, dobija i kompozicionu ulogu. „Dobro zamisljena duga polica moze da prati duzinu radne povrsine, da pojaca horizontalnost i da dizajnu da kontinuitet.” To je razlika izmedju police zakacene na zid i police koja izgleda kao deo kuhinje. Kod izvedenih varijanti od gips-kartona, polica se gradi zajedno sa zidom i oblaze se istim kamenom ili porcelanom kao radna povrsina - tada vise nije dodatak, nego element.

Materijali ostaju otvoreno pitanje, ali spisak je kratak: lakirani metal u boji, inoks, drvo i laminat. Metalne i inoks police su tanje i bolje tamo gde treba manje prisustva; drvene omeksavaju prostor. Postoje i resenja koja uopste nisu police na zidu - etazer naslonjen na radnu povrsinu, ili podna polica koja radi kao mala ostava.

Postoji jedan deo ove price koji reklame nece reci. Otvorena polica trazi da ti bude uredno, i to svaki dan. Zatvoreni plakar ti prasta - krije i teglice bez etiketa i posudje koje ne ide ni sa cim. Polica ne prasta nista. Zato izbor izmedju to dvoje nije estetski, nego mnogo prakticniji: koliko zelis da ti kuhinja izgleda i koliko vremena imas svaki dan da je takvom odrzavas.

Ono sto zaista stoji iza trenda je promena u tome sta je kuhinja uopste. Kada je bila zasebna prostorija sa vratima, nije imalo znacaja kako izgleda zid. Otkako je postala produzetak dnevne sobe i mesto gde ljudi sede, razgovaraju i provode vise sati nego sto im treba za kuvanje, zid je odjednom poceo da se vidi sa svih strana. Otvorene police nisu pobeda estetike nad funkcijom - one su posledica toga sto je kuhinja prestala da bude samo radna prostorija.