Dom dvoje galerista kraj Madrida: kuća puna umetnosti, a govore o bašti

Neki domovi se ukrašavaju, a neki se sastavljaju kao izložba. Kuća Marije Porto i Davida Bardije, u okolini Madrida s pogledom na El Eskorijal, spada u drugu grupu - svaki komad u njoj izabran je istom logikom kojom se postavlja umetnička izložba: tražeći koherentnost, dijalog i emociju. I to nije slučajno, jer su oboje galeristi.

Marija Porto je među stotinu vodećih žena u Španiji i jedna od najmlađih direktorki u istorijskoj galeriji Marlborough. „Počela sam od dna, na recepciji, ali upravo sam tu zaista naučila profesiju", kaže ona. Posle dvanaest godina tamo, rizikovala je i krenula svojim putem, a danas zajedno sa Davidom vodi galeriju u Madridu sa jasnom misijom - da približi umetnost običnom čoveku. „Moja prava opsesija bila je da demokratizujem umetnost", kaže Porto.

Kuću je izgradio David još pre nego što je upoznao Mariju - lični san i izazov, kako kaže. Kada je došla ona, dekoracija je postala prirodni nastavak njihovog rada. Paleta je neutralna, sa toplim teksturama koje stvaraju smirenu atmosferu; unutrašnje stepenište koje služi kao izložbeni zid, spavaća soba sa ležaljkom tapaciranom cvetnim dezenom, venecijanska kada osvetljena lusterom od bohemskog kristala.

Zidovi pričaju priču o ukusu. U trpezariji dominira šareni pejzaž Abrahama Lakaljea; iznad kamina visi delo Lusija Munjoza iz šezdesetih. Kroz kuću se nižu imena kao Manolo Valdes, Luis Gordiljo, Blanka Munjos, Martin Čirino. Čak je i vinski podrum dizajnirao Norman Foster - čelične rešetke za flaše koje više liče na skulpturu nego na nameštaj.

Priča para jednako je isprepletena kao i njihov dom. Upoznali su se posle pandemije, preko zajedničkog prijatelja - Marija je tražila delo Miroa za nekoga, a David ga je imao. „Počeli smo vrlo polako, prirodno, gotovo ne shvatajući, dok nismo razumeli da ima više od samog biznisa", priča ona. On je analitičniji i metodičniji, ona ima izuzetan osećaj za otkrivanje umetnika. „Balansiramo se", kaže David.

Marija ima sina, Dijega, kojeg je odgojila sama. „Ne mogu da budem ponosnija na njega. Odgojiti dete sama, preuzimajući svu odgovornost, nije lako - bilo je žrtava i praznina, ali Dijego je čovek s velikim Č", kaže ona. Kroz celu priču provlači se misao koju retko čujemo od ljudi okruženih skupocenom umetnošću - da im je pravi luksuz nešto sasvim obično: „jednostavnost - kuvanje, čitanje, vreme za razgovore bez žurbe".

A možda je upravo to pouka ovog doma. Kuća puna dela koja vrede bogatstvo, a vlasnici najviše govore o bašti, o obrocima na otvorenom s prijateljima i o vožnji klasičnih automobila. Umetnost ovde nije za hvalisanje - ona je način života. „Ovaj dom je spoj dva načina razumevanja umetnosti, ljubavi i života", kaže David. Retko dekoracija govori toliko o ljudima koji žive unutra.