Ima datuma koje čovek ne bira, a oni se vraćaju svake godine kao tih udarac. Za Rakel Sanz, to je 9. jul - dan kada je, pre tačno deset godina, 2016, njen suprug, toreador Viktor Bario, poginuo na areni u Teruelu, proboden bikom teškim preko pola tone. Ona je bila na tribinama kada se dogodila tragedija. Tada je izgovorila rečenicu koja je ostala upamćena: „Život me je napustio, nemam snage."

Deset godina kasnije, taj isti datum nosi sasvim drugačiju vest. Rakel, sada od 42 godine, objavila je da čeka svoje prvo dete - dečaka kome je već odabrala ime Alvaro - sa svojim sadašnjim partnerom, lokalnim funkcionerom u Valjadolidu. Vest je podelila jednostavnom, toplom frazom, a priča je prirodno dirnula mnoge koji pamte njen gubitak.

Ono što ovu priču čini više od ružičaste vesti jeste ono što stoji iza nje: čovek koji je posle najteže moguće izgubljene našao način da ponovo gradi život, bez da se pravi da je bol nestao. Rakel nikada nije glumila da je zaboravila Viktora; naprotiv, godine posle njegove smrti provodila je „preživljavajući dan za danom", kako je sama govorila.

Priče kao njena podsećaju na nešto što na Balkanu dobro znamo - da se tuga i radost ne isključuju, nego često žive pod istim krovom. Niko ne zaboravlja koga je izgubio samo zato što je našao razlog da se ponovo nasmeje. Ponekad najveća hrabrost nije da nastaviš kao da ništa nije bilo, nego da sebi dozvoliš novu sreću dok još uvek nosiš stari beleg.