Ima vesti koje se čitaju zatajenog daha, jer greška nije popravljiva. Zaporoška nuklearna centrala - najveća u Evropi - ponovo je pogođena. Prema rukovodstvu centrale, udar je zahvatio transportnu zonu: oštećena su tri vozila, dva su potpuno izgorela, zajedno sa pumpama za gorivo i prozorima radionice. Na sreću, ovaj put - bez žrtava.

Rukovodstvo je saopštilo da nivo radijacije ostaje "u normalnim okvirima" i da centrala radi "pod kontrolom osoblja". Udar je, kažu, bio usmeren ka sistemu za snabdevanje i prevoz osoblja, ne ka samim reaktorima. Zvuči umirujuće dok se ne pomisli šta znači fraza "ovaj put nije bilo žrtava" - da postoji i verzija sa žrtvama, i da ta verzija svaki dan visi nad ovakvim mestom.

Jer upravo to je suština koju nijedno zvanično saopštenje ne želi da kaže naglas: nuklearna centrala u ratnoj zoni je katastrofa koja čeka red. Postrojenje radi u ratnim uslovima, pod međunarodnim nadzorom, i zavisi od nečega naizgled banalnog - vozila, goriva, ljudi koji dolaze na smenu. Kad je to snabdevanje meta napada, pitanje je vremena, ne mogućnosti, kad će se dogoditi nešto ozbiljnije.

Za Balkan, koji nuklearnu nesreću pamti samo iz udžbenika o Černobilju, ovo nije daleka vest. Oblak ne poznaje granice, a vetar ne čita saopštenja za štampu. Kad dve strane u sukobu jedna drugoj prebacuju krivicu za to ko puca ka reaktoru, svet gleda i pita se jedno: koliko puta opasnost treba da se ponovi da bi neko sa stvarnom moći rekao dosta - pre nego što greška postane ona koja se ne popravlja?