Pjongjang nije povukao vojnike. Skoro dve godine otkako je Kim Džong Un poslao prvi veliki kontingent u Kursku oblast, oko 8.500 severnokorejskih vojnika i dalje je na ruskoj teritoriji. I to više nije ista vojska koja je 2024. godine bačena u frontalne juriše.

Prema najnovijim ukrajinskim obaveštajnim procenama, među tih 8.500 ima oko 1.000 vojnih inženjera i specijalista za razminiranje i čak 400 operatera dronova obučenih za izviđanje i za napade. To je sastav vojske koja uči, a ne vojske koja samo krvari.

Od mesa za front do operatera dronova

Prvi veliki talas stigao je krajem 2024. godine, posle potpisivanja Ugovora o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu između Moskve i Pjongjanga. Američke, ukrajinske i južnokorejske procene tada su govorile o 10.000 do 12.000 ljudi, a brojka je kasnije podignuta na oko 14.000 do 15.000 u Kurskoj oblasti. Pjongjang je mesecima ćutao, pa je tek u aprilu 2025. godine prvi put zvanično priznao da su njegovi vojnici ratovali rame uz rame s ruskom armijom.

Cena je poznata samo preko tuđih procena. Ukrajinska vojna obaveštajna služba, čije je brojke preneo Bi-Bi-Si, govori o oko 3.000 poginulih i 1.500 ranjenih severnokorejskih vojnika. Posebna analiza fotografija novog memorijalnog kompleksa u Pjongjangu dala je nešto nižu brojku - oko 2.300 poginulih. Severna Koreja nikada nije objavila koliko je svojih ljudi izgubila. Kad jedna država ne broji svoje mrtve, to ne znači da mrtvih nije bilo.

Sada drže pozadinu, a ne rov

Uloga im se promenila. Ukrajinska obaveštajna služba sada procenjuje da severnokorejske jedinice uglavnom drže pozadinske položaje, čuvaju rusku granicu i omogućavaju ruskim jedinicama da budu prebačene na druge delove fronta. Ranije su iz Kurske oblasti udarali artiljerijom i višecevnim raketnim bacačima.

To je jeftinija, tiša i smrtonosnija funkcija. Svaki ruski vojnik oslobođen granične dužnosti jeste ruski vojnik koji se pojavljuje negde na ukrajinskom frontu - bez ijednog novog poziva za mobilizaciju u Rusiji.

Ukrajinska strana procenjuje da je ukupno oko 25.000 severnokorejskih vojnika i specijalista dosad prošlo kroz Rusiju ili bilo rotirano kroz njene vojne strukture. Prema istom izvoru, u zapadnu Rusiju počela je da stiže i posebna severnokorejska raketna jedinica od oko 90 ljudi, koja bi mogla da raspolaže sa do 120 balističkih raketa i šest lansera, s Voronješkom oblašću kao mogućim područjem za raspoređivanje. Te tvrdnje nisu nezavisno potvrđene.

Šta dobija svaka strana

Severna Koreja je Rusiji već isporučila velike količine artiljerijske municije, kao i balističke rakete KN-23 i KN-24. Južnokorejska vojna obaveštajna služba procenjuje da je Pjongjang od oktobra 2024. godine poslao više od 16.000 vojnika i vojnog osoblja i više od 15 miliona artiljerijskih granata.

Čatam Haus razmenu opisuje jednostavno: Rusija dobija ljude, municiju i rakete, a Severna Koreja dobija novac, energente, vojnu tehnologiju i iskustvo koje na sopstvenoj teritoriji ne bi mogla da stekne. Ovo drugo je ono što vredi najviše i što se ne troši.

Vojska koja se vraća kući promenjena

Severnokorejski vojnici u Kursku prvi put su masovno prošli kroz borbe u kojima se istovremeno koriste FPV-dronovi, elektronsko ratovanje, masovna artiljerija, mine, termovizija, precizna zapadna municija i stalno vazdušno izviđanje. Nijedna vežba to ne daje.

Deo preživelih već se vratio kući. Ukrajinska obaveštajna služba početkom godine navela je da se oko 3.000 pripadnika koji su prošli kroz Kursk vratilo u Severnu Koreju, gde učestvuju u obuci drugih jedinica. To je vojska koja iskustvo nije kupila - platila ga je svojim ljudima, a sada ga prenosi dalje.

Pojavljuju se i tvrdnje da bi Pjongjang mogao da pošalje još mnogo veći kontingent. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski govorio je o mogućih dodatnih 30.000, a kasnije i do 50.000 vojnika. Južnokorejska obaveštajna služba potvrđuje da pripreme postoje, ali zasad nema dokaza da je tako velika operacija već počela, dok je Kim Jo Džong te tvrdnje nazvala neosnovanim.

Na Balkanu smo naučeni da ratove gledamo kao nešto što se dešava na nekom drugom terenu, pa da deceniju kasnije shvatimo da se tamo menjala ravnoteža koja obuhvata i nas. Ovde se dešava nešto konkretnije: jedna zatvorena azijska armija uči da vodi dron-rat u stvarnim uslovima, plaćeno ruskim novcem. Pitanje nije da li će to iskustvo ostati u Kursku. Pitanje je gde će se pojaviti sledeći put.