Opozicija je postavila račun u četiri brojke. Potrošačka korpa iznosi oko 70.000 denara. Minimalna plata je oko 26.000 denara. Prosečna plata je oko 49.000 denara. Mladom čoveku koji nema sopstveni stan treba oko 90.000 denara mesečno samo za osnovne troškove.

To je saopštenje SDSM-a, i kao svako partijsko saopštenje, došlo je sa političkim teretom - optužbe na račun premijera Hristijana Mickoskog, poređenja sa satovima i državnim avionima, i poruka da će građani oceniti na izborima.

Politička retorika može da se ostavi po strani. Aritmetika ne može.

Ako je korpa 70.000 denara, a prosečna plata 49.000, onda prosečan radnik ne pokriva osnovnu potrošnju celom svojom platom. Ako je minimalna 26.000, razlika nije nedostatak budžetiranja - to je rupa u kojoj živi znatan deo stanovništva. Dvoje zaposlenih sa prosečnom platom stižu do 98.000 denara i jedva pokrivaju korpu plus nešto.

„Nema bolje statistike od novčanika i frižidera”, glasi rečenica iz saopštenja. To je partijska fraza, ali nije netačna u jednom: makedonski građanin oseća ekonomiju kroz cene, ne kroz stopu rasta.

Dve statistike se nikada ne sreću

Sa druge strane su poruke o ekonomskom napretku - visoke stope rasta, povećane plate i penzije, poboljšani pokazatelji. Te brojke takođe nisu izmišljene. Problem je što dve statistike govore o različitim stvarima i nikada se ne dovode jedna do druge u javnoj raspravi.

Rast bruto domaćeg proizvoda i rast prosečne plate mogu biti realni i istovremeno nebitni za domaćinstvo koje cenu korpe oseća brže od porasta prihoda. Obrnuto, partijski proračun napravljen za saopštenje nije revizorski izveštaj.

Ono što nedostaje je treće mesto. Nezavisan, redovan i javno dostupan obračun potrošačke korpe sa objašnjenom metodologijom, koji nijedna strana ne može da bira po potrebi. Dok toga nema, svakog meseca ćemo dobijati dve suprotstavljene istine o istoj državi - i građanin će nastaviti da veruje onoj koju vidi na fiskalnom računu.