Mrežnjača nema receptore za bol. To je jedna rečenica, ali u njoj je cela opasnost od jučerašnjeg pomračenja - i razlog zašto upozorenja za naočare nisu marketing neke firme koja prodaje kartonske okvire.

To objašnjava Horhe Ruiz Medrano, specijalista za mrežnjaču, formulacijom koja je tačnija od svih zvaničnih saopštenja: „Mrežnjača nema receptore za bol, pa možete pretrpeti povredu a da uopšte nešto ne osetite. Nikada ne vadite naočare.”

Šteta se ne javlja odmah. Pojavljuje se posle nekoliko sati, ponekad tek posle jednog ili dva dana. Znači, čovek koji je juče gledao u sunce bez zaštite i zaključio da je dobro zato što ga ništa nije bolelo - taj čovek prosto još nije stigao do momenta kada će razumeti.

Postoji i drugi mehanizam, perverzniji od prvog. Kada Mesec prekrije veći deo Sunca, svetlost opada i zenice se šire. Veća zenica znači više zračenja koje ulazi u oko. Baš u momentu kada izgleda najbezbednije, rizik je najveći.

Stanje se zove solarna retinopatija i udara po makuli - centralnom delu vida, onom kojim čitate. Simptomi su tamne mrlje u vidnom polju, zamagljena slika, izobličene linije, promenjena percepcija boja. Ono što stručnjaci ne kažu glasno dovoljno često: oštećenje fotoreceptora zasad nema lek koji ga vraća nazad.

Pravila su jednostavna i ne traže nikakvu opremu. Samo naočare sa sertifikatom ISO 12312-2, koje blokiraju 99,999 odsto sunčeve svetlosti plus ultravioletno i infracrveno zračenje. Pre upotrebe se proverava da li ima ogrebotina. Pravilo tri-jedan-trideset: tri sekunde gledanja, jedna minuta pauze, ukupno najviše trideset sekundi. I naočare se ne vade ni u fazi potpunog zamračenja.

Ono što ne radi, a svako ima rođaka koji se kune da radi: rendgenski snimci, CD-ovi, začađeno staklo, skijaške naočare, obične sunčane naočare. Ni jedna od tih stvari ne blokira ni približno dovoljno. Ni teleskop, dvogled ili fotoaparat bez solarnog filtera postavljenog unapred - oni zapravo koncentruju svetlost i ubrzavaju štetu.

Vredi zapamtiti do sledećeg puta, budući da sledeći put uvek dolazi. Razlika između toga da gledaš nešto što se dogodi jednom u životu i da to platiš centralnim vidom je parče kartona od nekoliko evra - i volja da se pročita sertifikat na njemu.