Rečenica je kratka i ne ostavlja prostor za tumačenje. Upitan o planovima evropskih vlada da pošalju vojnike u Ukrajinu, ruski predsednik Vladimir Putin odgovorio je da to znači rat s Rusijom. Ne „eskalacija”, ne „ozbiljna pretnja”, ne neki od diplomatskih izraza iza kojih se obično krije poluprazna poruka. Rat.

Izjava je pala tokom njegove posete Indiji, a u istom dahu Putin je tvrdio i da Moskva nema nikakvu nameru da napada Evropu. Obe rečenice stoje jedna pored druge i upravo to čini priču zanimljivom. Ne pretimo nikome, ali ako dođete - to je rat. Ako ste ovu logiku čuli negde ranije, niste sami. Balkan tu retoriku zna napamet.

Gde je tačno povučena linija

Nekoliko evropskih država mesecima razgovara o dugoročnim bezbednosnim garancijama za Ukrajinu, a jedna od opcija koja se pominje jeste prisustvo evropskih vojnika na ukrajinskoj teritoriji. Dosad je to bilo nešto o čemu se govorilo uslovno - šta ako, pod kojim uslovima, posle kakvog mirovnog sporazuma. Ovom izjavom Moskva na to pitanje daje mnogo konkretniji odgovor nego dosad.

Razlika koju povlači Putin je suštinska: isporuka oružja, novac, obuke - sve to Rusija tretira kao produžetak postojećeg stanja. Evropski vojnici na terenu, prema njemu, više nisu pomoć Kijevu već direktan sukob između Rusije i Evrope. Pitanje koje ostaje bez odgovora jeste ko tačno ocenjuje tu granicu i po kom kriterijumu.

Istorija kao argument

Ostatak nastupa bio je vežba iz istorijskog objašnjenja. Putin je vratio časovnike nazad do raspada Sovjetskog Saveza, kada je, kako tvrdi, Zapad zaključio da više nema ozbiljnog protivnika i da se ruski interes može ignorisati. Odatle su, prema njegovom pripovedanju, greške rasle „kao grudva snega” - teroristi na Kavkazu, separatisti, a sada Ukrajina.

Osvrnuo se i na G8, gde je Rusija bila članica, ali po njegovom mišljenju nikada nije tretirana ravnopravno. „To nije bilo punopravno članstvo. Ja sam sve to odlično video”, rekao je. Ova rečenica je zanimljivija nego što izgleda na prvi pogled, jer opisuje osećaj dobro poznat svakome ko godinama čeka pred nekim zapadnim vratima i pita se hoće li ih iko uopšte otvoriti.

2014. i sve što je došlo posle

Ključna tačka u njegovom pripovedanju ostaje smena Viktora Janukoviča. Putin nije pokušao da brani njegovu vlast - priznao je da je bilo mnogo grešaka i osnova za nezadovoljstvo među građanima. Ali, dodao je, Janukovič je bio protiv ulaska Ukrajine u NATO, a odmah nakon njegovog uklanjanja Kijev je članstvo u Alijansi postavio kao cilj. To je, prema ruskom predsedniku, pravi uzrok svega što je usledilo.

Da je ovo ruska verzija događaja nije sporno i ne treba je predstavljati kao nešto drugo. Ali vredi primetiti čemu ta verzija sada služi: cela vodi ka jednom mestu, ka tvrdnji da je odgovornost na drugoj strani i da je svaki sledeći korak Evrope provokacija, a ne odbrana.

Zašto nas se ovo tiče

Balkan ima dugu i neprijatnu istoriju s trenucima kada jedna sila objavljuje gde je tačno njena crvena linija, a druga strana odluči da je to blef. Retko kad se to dobro završilo. Iz Skoplja stvari izgledaju jednostavno: svako širenje ovog sukoba znači veće vojne budžete, manje novca za sve ostalo i još jednu godinu u kojoj evropska politika misli isključivo na istok.

Poruka iz Indije nedvosmislena je u onome što tvrdi i potpuno nejasna u onome što sledi. Moskva kaže da ne želi rat s Evropom i istovremeno objašnjava kako bi tačno taj rat počeo. Ko će u Briselu to pročitati kao upozorenje, a ko kao poziv na proveru?