Sofija Vilani Šikolone rođena je 20. septembra 1934. godine u Rimu, ali je detinjstvo provela u Pocuoliju kraj Napolja, sa majkom Romildom i sestrom Marijom. Otac, Rikardo Šikolone, nikada se nije oženio njenom majkom. Drugi svetski rat je zatekao familiju u siromaštvu koje nije imalo ništa zajedničko sa crvenim tepisima iz kasnijih godina. Danas, sa 92 godine, ta ista devojčica je Sofija Loren, jedna od poslednjih živih legendi klasičnog kina. Priča između te dve točke nije bajka, nego rad.

Majka je bila ta koja je videla izlaz. Poterala je ćerku na takmičenja za lepotu, i sa 14 godina Sofija je počela da privlači pažnju. U 1950. je otišla u Rim, prvo kao statista i u malim rolama. Tamo je upoznala producenta Karla Pontija, čoveka koji će joj biti mentor, suprug i partner u sledećih pet decenija. Veza nije bila jednostavna ni pravno: venčani prvi put u 1957, brak je poništen u Italiji, pa su se legalno venčali u Francuskoj tek u 1966. Zajedno su dobili dva sina, Karla mlađeg i Edoarda, i ostali zajedno do smrti Pontija u 2007. godini.

Prekretnica je došla u 1960. sa „Dve žene” Vitorija de Sike, gde Loren igra Čeziru, majku koja pokušava da zaštiti ćerku u vreme rata. Rola iz njenog sopstvenog života, samo sa drugim imenom. U 1962. je za nju dobila Oskara za najbolju glumicu i postala prva izvođačica nagrađena za film na jeziku koji nije engleski. Holivud je dotad imao svoja pravila o tome kome pripada statueta, i jedna Napolitanka ih je promenila.

Potom su došli „Brak na italijanski”, „Juče, danas i sutra” i „Jedan poseban dan”, i jedan od najpamćenijih filmskih parova Italije: Loren i Marčelo Mastrojani. Na američkoj strani bili su Keri Grant, sa kojim je snimila „Ponos i strast” i „Plutajuću kuću”, pa Frenk Sinatra, Marlon Brando i Gregori Pek. Karijera koja se kretala između Italije, Francuske i SAD-a, u vreme kada je evropska glumica retko dobijala glavnu rolu preko okeana bez da se odrekne akcenta.

U sedamdesetima i osamdesetima svesno je smanjila tempo da bi bila sa decom. Edoardo, režiser i scenarista, u 2020. ju je vratio na ekran u „Životu pred nama”, jednom od najslavljenijih njenih vraćanja. Ima četiri unuka. U 1991. je dobila počasnog Oskara za doprinos kinu, a u 1999. ju je Američki filmski institut uvrstio među najveće zvezde u istoriji američkog filma.

Da li bi neka današnja 14-godišnja devojčica iz siromašnog grada, bez otca kod kuće i bez poznanstava, imala isti put? Odgovor zavisi od toga da li verujete da je talenat još uvek dovoljan. Loren je imala talenat, majku koja se nije odricala i producenta koji je videо više od lica. To što je od svega toga napravila 70 godina karijere i dva Oskara, to je već bilo njeno.