Deset minuta trčanja brzinom od tri do šest kilometara na sat. To je sve. Toliko je bilo dovoljno da se učesnici jednog istraživanja Univerziteta Cukuba u Japanu osećaju bolje i rešavaju test pažnje brže nego pre trčanja.

Tri do šest kilometara na sat je brzina hoda. Istraživači namerno nisu tražili da iko završi iscrpljen niti da popravi svoje vreme. Hteli su da vide šta se dešava posle kratke i lake aktivnosti - one vrste koju većina ljudi odbacuje kao premalu da bi se računala kao vežbanje.

Test u kojem se mozak muči

Učesnici su trčali na traci vrlo niskog intenziteta deset minuta. Pre i posle toga odgovarali su kako se osećaju i rešavali Strup-test - zadatak u kojem treba da odgovoriš na jednu informaciju dok te druga odvlači. Na primer, da kažeš kojom je bojom napisana reč, dok sama reč imenuje drugu boju.

Posle trčanja, učesnici su brže rešavali deo testa sa suprotstavljenim informacijama i prijavili prijatnije raspoloženje. Istraživači su primetili i povećanu aktivnost u nekim zonama prefrontalnog korteksa - delu mozga koji se uključuje kada treba da zadržiš pažnju bez rasipanja.

Ima i jedan detalj koji zvuči kao šala, ali nije. Istraživači su merili vertikalno kretanje glave pri trčanju i otkrili da se veće njihanje povezuje sa većim poboljšanjem raspoloženja. Šta to tačno znači - još niko ne zna, i nije tehnika koju vredi namerno imitirati.

Zdravstveni psiholog: ne treba ti sat ubijanja

„Ne trebaju ti mučni treninzi od sat vremena da aktiviraš um i poboljšaš emocionalno zdravlje”, kaže zdravstveni psiholog Igo Fernandes Robajna, koji je komentarisao istraživanje. Brzo hodanje ili vrlo lako trčanje, prema njemu, mogu biti način da počneš da se krećeš bez dodavanja još jedne teške obaveze.

On podseća i na zvaničan okvir: Svetska zdravstvena organizacija preporučuje odraslima između 150 i 300 minuta umerene fizičke aktivnosti nedeljno. Ali ako danas imaš samo deset minuta, počni odatle.

Ono što istraživanje ne kaže

Vredi biti precizan, jer je ovo mesto gde se ovakvi nalazi najčešće razvlače dalje od onoga što pokazuju. Eksperiment je testirao trčanje na traci, ne hodanje. Da li bi brzo hodanje dalo isti efekat - nije upoređeno. Aktivnost u prefrontalnom korteksu je znak za nešto, a ne objašnjenje svega, i sami istraživači ne tvrde da znaju zašto su se učesnici osećali bolje.

Ono što ostaje ipak je upotrebljivo. Deset minuta prestaju da izgledaju „premalo” kada prekinu popodne provedeno u stolici. Možda ćeš posle hteti da nastaviš. Možda ćeš tog dana imati samo toliko. U oba slučaja, našao si prostor da se krećeš bez čekanja savršenog trenutka - a čekanje savršenog trenutka je najskuplja navika u ovoj priči.