Rat u Ukrajini meri se u osvojenim i izgubljenim kilometrima, ali postoji jedan račun koji je tiši i možda trajniji od svake frontovske linije: svake godine Ukrajina gubi oko 800.000 ljudi. Ne samo na bojnom polju - nego i preko granica i kroz prazne porodilišta.

Brojka dolazi od ukrajinskog ekonomiste i finansijskog analitičara Alekseja Kušča. Od tih 800.000 godišnje, 500.000 je neto-migracija - razlika između onih koji odlaze i onih koji se vraćaju - dok je 250.000 prirodni pad, više smrtnih slučajeva nego rođenja. „Znači svake godine minus 800.000“, kaže Kušč kratko i surovo.

Ovo nije apstraktna demografska tabela. Manje ljudi znači manju kupovnu moć, manje domaće tržište, manje radne snage, manju poresku osnovu za državni budžet. Drugim rečima, čak i ako rat stane sutra, Ukrajina će se buditi s ekonomskom ranom koja će krvariti decenijama. Milioni koji su otišli našli su posao i život na drugom mestu - a čovek koji je izgradio novi život negde, retko se vraća samo zato što je pucnjava prestala.

I tu priča postaje balkanska. Mi ovaj račun znamo napamet - ne od rata, nego od tihog, postojanog pražnjenja koje traje decenijama. Svako selo s ugašenim svetiljkama, svaka generacija koja odlazi na aerodrom s jednosmernom kartom, svako porodilište koje se zatvara - to je ista aritmetika, samo sporija. Ukrajina je plaća sada, naglo i vidljivo. Mi je plaćamo odavno, polako i potiše. Pitanje koje niko kod nas ne želi da postavi glasno je: koliko smo različiti, zapravo?