U nemačkom Bundestagu dogodila se razmena koja kazuje više od bilo kog govora o stanju duhova u Evropi. Kancelar Fridrih Merc izjavio je da se „Ukrajina brani i bori za svoju slobodu već više od četiri godine" - a sa klupa krajnje desne AfD čuo se smeh.

Merc, vidno iritiran, nije preskočio momenat. Okrenuo se direktno ka njima sa govornice: „Ovo je jasan znak, dame i gospodo. Vi se smejete na ovo, smejete se sudbini miliona ljudi u Ukrajini, a potom putujete u Moskvu na sastanke gde se služi šampanjac." Rečenica koja je u jednom potezu povezala smeh u sali sa politikom van nje.

AfD, osnovana 2013. godine, u spoljnoj politici se zalaže za ukidanje sankcija protiv Rusije i za prekid vojne pomoći Kijevu. Ono što je nekada bio marginalan stav danas nosi težinu - partija trenutno vodi u anketama na nacionalnom nivou sa oko 29 posto podrške. Smeh u sali, drugim rečima, nije glas margine, nego gotovo trećine birača.

I tu je ono što Balkan dobro poznaje. Kada stavovi o ratu i miru postanu povod za smeh u parlamentu, to nije samo pristojnost koja se gubi - to je znak da se društvo više ne slaže ni oko osnovnih činjenica. Da li je smeh bio ka Mercu, ka Ukrajini, ili ka samoj ideji da se neko bori za slobodu? Odgovor na to pitanje određuje pravac u kom ide cela jedna zemlja.