Kada Vašington pritiska kineske kupce iranske nafte, pravo pitanje nije odakle će Peking nabaviti gorivo. Kina može da poveća uvoz iz Rusije, iz Saudijske Arabije i iz drugih država - nafta je roba, a roba ima zamenu. Pitanje je daleko neprijatnije: može li Amerika i dalje da određuje s kim deo kineske privrede sme da radi.

Bivši šef izraelske službe „Nativ”, Jakov Kedmi, upravo tu vidi jednu od ozbiljnijih kineskih ranjivosti. Kina je daleko najveći kupac iranske nafte, a veliki deo tog posla odvija se preko privatnih kineskih rafinerija i trgovinskih kompanija. One su istovremeno povezane sa međunarodnim bankama, osiguranjem, brodarstvom i drugim delovima globalnog finansijskog sistema na koje Vašington može da utiče.

Državne kompanije su zaštićene, privatne nisu

Tu leži podela koja priču čini zanimljivom. Velike državne korporacije imaju mnogo veću političku i finansijsku podršku Pekinga. Privatne rafinerije, trgovci i prevoznici moraju da vode računa o pristupu međunarodnom tržištu - a upravo kroz njih prolazi značajan deo trgovine sa Iranom.

Američke sankcije zato ne moraju direktno da nateraju kinesku državu da promeni politiku. Dovoljno je da pojedinačnim kompanijama poslovanje sa Iranom postane toliko rizično da se same povuku. Za Peking bi to značilo da deo njegove privrede može biti disciplinovan odlukama druge sile - bez pregovora, bez potpisa, bez zvaničnog popuštanja.

Zašto ovo ne staje kod Irana

Ako sankcije, pristup dolaru, bankama i međunarodnim tržištima budu dovoljni da se privatne kineske kompanije odreknu iranske nafte, Vašington bi pokazao da još uvek raspolaže ozbiljnom polugom nad kineskom ekonomijom. A takav presedan ne mora da se završi kod Irana.

Danas je iranska nafta. Sutra se isti metod može primeniti na ruske energente, na tehnologiju, na finansije ili na trgovinu sa bilo kojom državom koju SAD žele ekonomski da izoluju. Male ekonomije to znaju odavno - kada se veliki svađaju preko bankarskih kanala, račun ne plaća onaj ko je započeo raspravu.

Kineski odgovor: napravi sistem koji ne može da se preseče

Kedmi smatra da Kina mora da smanjuje takvu zavisnost, i opisuje dva pravca. Prvi je razvoj alternativnih finansijskih i trgovinskih mehanizama koji ne zavise od američkih banaka, od dolara i od infrastrukture koju Vašington može da kontroliše.

Drugi je mnogo širi - vezivanje što većeg broja država za kinesku ekonomiju. Što više jedna zemlja izvozi u Kinu, što više zavisi od kineskih investicija ili koristi kinesko tržište, to joj je skuplje da se pridruži američkom pritisku na Peking. Kina zato ne mora svaku državu da pretvori u političkog saveznika. Dovoljno je da saradnja postane toliko važna da bi njeno prekidanje nanelo ozbiljnu ekonomsku štetu i drugoj strani.

Upravo zato kineske investicije, trgovinski ugovori i veliki infrastrukturni projekti u Aziji, Africi i na Bliskom istoku imaju vrednost koja daleko premašuje neposrednu zaradu. Ekonomska međuzavisnost postaje politička zaštita.

Balkan ima dugo iskustvo sa tim da bude mala karika u tuđem lancu, i dobro zna kako izgleda kada ti veliki partner nudi pristup, a onda račun stigne u obliku glasa. Pitanje koje bi svi ovde trebalo sebi da postavljaju je prosto: kada jednog dana Vašington i Peking počnu da traže stranu, koliko je naše privrede već vezano za odgovor?