Jedno denonoćje. Strumica, Bogdanci, Kumanovo, Veles, Vinica, Gostivar, Berovo. Sedam gradova, sedam prijava za nasilje u domu - i to je samo ono što je stiglo do policijskog biltena u jednom radnom danu.

U strumičkom selu, 37-godišnja žena lišena je slobode nakon što je fizički napala svog 40-godišnjeg supruga. U Bogdancima, 57-godišnji muškarac priveden je jer se pod dejstvom alkohola agresivno ponašao prema svojoj 53-godišnjoj supruzi. U Kumanovu, 44-godišnji O.K. priveden je nakon što je supruga prijavila pretnje. U Velesu, E.B. (41) iz Gornjeg Orizara napao je svoju 37-godišnju partnerku u stanu u kojem je privremeno boravio.

To su samo privođenja iz tog dana. Policija je podnela i krivične prijave za slučajeve dokumentovane ranije: protiv E.B. (33) iz Vinice za „ugrožavanje sigurnosti”, nakon što se agresivno ponašao i upućivao pretnje supruzi. I protiv R.Dž. (57) iz gostivarskog kraja, za krivično delo „proganjanje” - u više navrata je pratio, uznemiravao i pretio 49-godišnjoj ženi iz Gostivara.

Formulacija koja se ponavlja

U Berovu, 30-godišnjak iz delčevskog sela prijavio je da ga je fizički napala bivša supruga E.D. (29) sa svojim roditeljima. I tu, kao i u svim drugim slučajevima, saopštenje se završava istom rečenicom: „Nakon potpunog dokumentovanja slučaja, uslediće odgovarajući podnesak.”

Ta rečenica je najčešća u makedonskoj crnoj hronici. Javni tužilac je obavešten, slučaj se dokumentuje, uslediće podnesak. Čitalac je čita u ponedeljak, čita je u utorak, čita je u sredu. Šta biva posle s podneskom - o tome niko ne izveštava. Nema cifre o tome koliko od tih „odgovarajućih podnesaka” završi optužnicom, niti koliko presudom.

Ono što se ne broji

Obrazac je isti svakog dana i upravo je u tome problem. Kada se nasilje u domu pojavljuje u medijima kao dnevna lista sa inicijalima i godinama, ono prestaje da bude vest i postaje pozadinski šum. Sedam prijava u jednom danu trebalo bi da budu alarm. Umesto toga, objavljuju se kao vremenska prognoza.

Policijska statistika hvata samo jedan deo slike - onaj koji se neko usudio da prijavi. Koliko slučajeva ne stiže ni do biltena, niko ne zna, i to nije cifra koju institucije žure da traže. Zato je od ovih sedam privedenih ljudi zanimljiv samo broj koji nedostaje: koliko je žena i muškaraca istog dana odlučilo da ne zove policiju jer ne veruje da će se nešto promeniti.

Institucije rade - privode, dokumentuju, podnose. Ali sistem koji daje stotine takvih privođenja mesečno, a ne objavljuje nijedan podatak o tome šta s njima biva posle, ničim suštinskim nije promenio obrazac. Prijava je početak, ne rešenje. I dok mera uspeha ostaje broj privedenih umesto broja ljudi koji se više ne vraćaju u isti dom istom čoveku, sledeće denonoćje doneće još jedan spisak.