Dario Amodei, izvršni direktor Anthropica, našao se u poziciji da se brani od optužbe koja se retko upućuje nekom iz njegove branše: da je previše govorio o opasnostima sopstvenog proizvoda. Investitor Gavin Bejker javno mu je poručio da upozorenja o rizicima veštačke inteligencije hrane otpor u SAD, naročito prema data centrima, i da čovek koji će „uskoro biti direktor jedne od najvažnijih kompanija na svetu” treba da bude „pozitivniji zastupnik svoje industrije”.

Amodeijev odgovor je zanimljiviji od rasprave. Nije se složio da je on stvorio negativnu sliku, ali nije negirao samu sliku. „Mislim da je to fundamentalno kriza poverenja”, napisao je. „Mislim da obični ljudi ne veruju kompanijama, vladama ili tehnološkoj industriji i uvek sumnjaju da kuvamo nov način da ih prevarimo.”

To je rečenica koju vredi pročitati dvaput, jer dolazi iznutra. Ne izgovara je kritičar, niti regulator - izgovara je čovek koji prodaje tehnologiju. I prema njegovom čitanju, nepoverenje nije rođeno juče sa veštačkom inteligencijom; taložilo se decenijama, a otpor prema VI je „samo poslednja iteracija” njega.

Priznanje koje se retko čuje u Silicijumskoj dolini

Najoštriji deo odgovora Amodei je usmerio ka sebi. „Mislim da je daleko najtačnija kritika kompanija za veštačku inteligenciju, uključujući i Anthropic, ta da još nismo ispunili naša velika obećanja da ćemo pomoći svetu”, rekao je. „To je u potpunosti na nama, i mislim da je to kritika koju treba da upućujete umesto svega ovoga o porukama i marketingu.”

Pa je dodao i meru za samu industriju: obećanje da će VI izlečiti rak, kaže on, „više je kliše nego što je inspirativno”; ono što bi zaista promenilo mišljenje ljudi jeste „da zapravo izleči rak”. Razlika između obećanja i isporuke, izgovorena od onoga ko obećanja daje.

Regulacija kao čvor

Drugi front je regulacija. Amodei tvrdi da Bejker postavlja lažan izbor - ili široko rasprostranjena VI bez pravila, ili tehnologija koncentrisana kod nekoliko firmi kroz regulaciju. „Znam da postoji neka vrsta silicijumskodolinske skraćenice gde regulacija = regulatorno zarobljavanje = koncentracija moći, ali oduvek mi se činilo da je to previše pojednostavljena slika sveta”, napisao je. „Mnogi ljudi izvan ovog balona vide regulaciju kao nešto što ograničava korporativnu moć i koristi običnim ljudima.”

Anthropic, prema njegovim rečima, pokušava da predlaže pravila koja usporavaju najveće igrače, a favorizuju manje konkurente. Da otvorene težine modela pomažu, ali ne rešavaju ništa suštinski, jer „jednostavno prebacuju koncentraciju ka onima sa najviše računarske moći i čipova”. Drugim rečima: moć ne nestaje, samo se seli.

Ovde vredi zastati. Kada jedna firma predlaže pravila koja usporavaju nju samu, obično postoji razlog koji nije altruizam. Pitanje koje ostavlja prostor za skepticizam nije da li je Amodei iskren, nego kakva se regulacija tačno piše kada najveći igrači sede za stolom za kojim se piše.

A kriza poverenja koju opisuje nije američki fenomen. Nepoverenje prema institucijama, prema korporacijama i prema „onima koji znaju bolje” je nešto što balkanskom čitaocu ne mora niko da objašnjava. Razlika je što ovde tehnologija stiže gotova, isporučena i već odlučena na drugom mestu, a pravila - kada i ako dođu - pišu Brisel i Vašington. Ko će pitati kako to nama leži?