Kada se Anthropic nagodio za 1,5 milijardi dolara (oko 1,3 milijarde evra) po tužbi za autorska prava, priča je izgledala kao retka pobeda ljudi koji pišu knjige naspram firme koja ih je koristila bez pitanja. Sud je presudio da treniranje modela na zaštićenom materijalu ulazi u dozvoljenu upotrebu, ali piratsko preuzimanje tog materijala ne ulazi. Nagodba je dobila konačno odobrenje u julu i novac je krenuo ka autorima.

Od tada do danas prošlo je nekoliko nedelja. Umesto uplata, deo autora dobio je mejl kojim ih obaveštavaju da neko drugi traži udeo u njihovom delu.

Uslovi su jednostavni na papiru. Autori skoro 500.000 naslova dobijaju po 3.000 dolara za svako piratski preuzeto delo. Ako je knjiga još uvek u štampi kod izdavača, novac se deli pedeset-pedeset. Ako je knjiga samoizdata, ili ako je izdavač vratio prava pošto je knjiga izašla iz štampe, cela suma ide autoru. To je cela matematika.

Problem je što se deo izdavača izgleda ne slaže sa matematikom. Autorka trilera Ejpril Henri napisala je na društvenim mrežama da je HarperCollins tražio deo od knjige čija su joj prava vraćena pre najmanje sedamnaest godina - a istog dana dobila je obaveštenje da joj je ta kuća uneta kao poslodavac, što nikada nije bila.

Viktorija Štraus, koja vodi blog Writers Beware, kaže da žalbe padaju u dve grupe: izdavači koji traže novac za knjige na koje više nemaju pravo, i izdavači koji traže punih sto procenata tamo gde im sleduje pedeset. Ona je sama oprezna sa optužbama - „ne želim da pripišem zlobu onome što se može objasniti lošim vođenjem evidencije”, piše. Ali odmah dodaje da broj prijava za dva dana i činjenica da autori prijavljuju bukvalno istu grešku iznova i iznova ne liči na rutinsku tehničku zabunu, nego na nešto šire i sistemsko.

Izvršna direktorka Udruženja autora Meri Rasenberger takođe ovo ne vidi kao organizovano grabljenje, nego kao predvidljiv ishod loše evidencije i zbunjujuće procedure. Možda je tačno. Ali i to je optužba po sebi: industrija koja decenijama drži prava na tuđe knjige ne zna koja prava drži danas, a to otkriva tek kada se na stolu pojavi milijarda i po.

Ima i treća strana u redu. Štraus kaže da se javljaju i književne agencije koje traže procenat, što je čudno jer agenti nisu vlasnici prava na knjige koje prodaju. Autorka Kortni Milan, bivša sudska saradnica i profesorka prava, rekla je to mnogo direktnije na Bluesky - agenti nemaju tu nikakvog posla i treba da prestanu.

Najpametniji deo cele nagodbe skriven je u jednom datumu. Da bi autor dobio sto procenata, prava su morala da mu budu vraćena pre 10. avgusta 2022. godine - dana kada su dela preuzeta. Ne pre nagodbe, ne pre presude. Pre preuzimanja. Ko je sačuvao staru prepisku sa izdavačem, dokazaće to. Ko je nije sačuvao, boriće se sa kućom koja ima pravni odsek.

Štraus kaže da je sve ovo što vidi „pogled kroz malu pukotinu u ogromnom zidu”. To je rečenica vredna pamćenja. Nijedan autor ne vidi celu sliku; vidi samo svoju uplatu i mejl koji joj protivreči. Da li je to nered ili je proračun - iznutra se ne razlikuje.