Trideset pet godina na prestolu završava sutra u jednoj katedrali u Oslu. Kralja Haralda Petog nose od Kraljevske palate do katedrale u Oslu u vojnoj povorci - praćenoj policijom, orkestrom oružanih snaga, počasnom četom Kraljeve garde i dvorskim maršalom. Pogrebna služba počinje u jedan popodne, vodi je biskup Ulav Fikse Tvajt zajedno s biskupom Osla.

Zemlja staje. Tri udara zvona označavaju nacionalni minut ćutanja - potom govore predsednik Stortinga i premijer. Norveška ništa od ovoga ne radi improvizovano: svaki korak je ispisan unapred, do poslednjeg paljenja sveće od strane predstavnika različitih verskih i filozofskih zajednica. To je protokol poznat ljudima koji ga gledaju, a ne spektakl koji im se objašnjava.

Ko dolazi - a ko šalje zamenu

Spisak gostiju je gotovo cela evropska monarhijska karta. Felipe Šesti i Leticija s kraljicom Sofijom iz Španije, Vilem-Aleksander i Maksima s princezama Amalijom i Beatriks iz Holandije, Frederik i Meri s princem Kristijanom iz Danske, Filip i Matilda iz Belgije. Lihtenštajn, Monako, Luksemburg i Japan šalju svoje predstavnike, kao i predsednici Islanda i Finske.

Iz Britanije dolaze princ Vilijam i princeza Ana - ali ne i Čarls Treći. Kada jedna monarhija šalje naslednika i sestru umesto samog kralja, to je poruka koju svako ko čita protokol razume bez da se kaže naglas. Zdravlje je zvanično objašnjenje i verovatno je i pravo. Ali činjenica da sve druge države šalju svoje prve ljude čini to odsustvo vidljivim.

Šta znači 35 godina na jednom mestu

Harald Peti bio je na prestolu od 1991. godine. To je period u kojem se na Balkanu raspala jedna država, vodilo se nekoliko ratova, stvorile su se nove granice i smenile desetine vlada. Norveška je u tom istom periodu imala jednog kralja i jedan naftni fond koji je narastao u najveći na svetu. Razlika nije u ljudima - razlika je u tome što se institucije tamo nisu pretvarale da počinju od nule svake četiri godine.

Posle službe, porodica se povlači u crkvu dvorca Akershus, gde se kovčeg spušta u kraljevsku kriptu. Potom prestolonaslednica, kraljica Sonja i princ Svere Magnus izlaze na balkon palate - poslednje javno pojavljivanje tog dana. Hokon Osmi je već kralj; ta titula mu je prešla u trenutku kada mu je otac preminuo, ne sutra na ceremoniji.

Ceremonija ne pravi kralja. Ona samo priznaje ono što se već dogodilo - i daje ljudima mesto gde mogu da stanu i da to pogledaju. Koliko institucija kod nas može to da uradi a da neko ne počne da se svađa oko protokola?