Kaja Kalas je htela da okupi, kako je rekla, „neke od najsvetlijih umova u bezbednosti i odbrani” u jednu ekspertsku grupu koja bi napisala izveštaj o tome kako Evropa da ojača sopstvenu odbranu. Grupa nije doživela ni prvu sednicu. Zemlje članice su je blokirale, a Evropska služba za spoljno delovanje je u poslednjem trenutku, u nedelju, otkazala predstavljanje.

Zvanično objašnjenje je kratko do neučtivosti. „Odlučili smo da ne nastavimo sa tom inicijativom”, izjavio je neimenovani funkcioner EU, uz dodatak da su neke države smatrale da trenutak nije odgovarajući.

Palo je na jedno ime

Prema izvorima, Italija je predvodila otpor, nakon što je saznala ko je ušao u sastav. Roberta Pinoti, bivša ministarka odbrane u levičarskim vladama i politička rivalka aktuelnog ministra Gvida Krozeta, bila je među izabranima. Francuska i još nekoliko zemalja prigovorile su da odluka uopšte nije razgovarana na ministarskom nivou i da je zatekla gotovo sve evropske vlade.

Diplomate se nisu uzdržavale u opisima: loše upravljanje, nesrećan splet okolnosti, težak promašaj. Iz Službe su uzvratili da savetodavna grupa nije tražila predstavnike država, pa su bivši funkcioneri bili logičan izbor. Formalno - tačno. Politički - ipak je neko zaboravio da obavesti one koji plaćaju.

Ni izveštaj nije problem, ni Pinoti

Argument za žurbu je realan: pred minhenskom bezbednosnom konferencijom u februaru, a sa američkim vojnim pregledima koji se najavljuju do kraja godine, Evropa nema beskonačno vremena da razmišlja o sopstvenoj odbrani. Problem je što je inicijativa sprovedena kao da ne postoji 27 vlada koje treba da se saglase.

Ovo Kalasovoj nije prvo saplitanje. Prošle godine joj je pao paket vojne pomoći Ukrajini od 40 milijardi evra. U maju je tvrdila da su SAD evakuisale ambasadu u Kijevu zbog upozorenja o bliskom ruskom napadu - Vašington je to kasnije demantovao. Istog meseca Kina ju je uporedila sa bolešću. U junu je izraelski ministar spoljnih poslova Gideon Sar prekinuo kontakt sa njom nakon objava da je Izrael privatno poredila sa aparthejdom u Južnoj Africi.

Najotkrivačkija je primedba jednog diplomate: zemlje članice žele da Služba bude servis za njih, a ne institucija koja vodi sopstvenu politiku. Upravo male države, koje sada štite njenu poziciju od potpunog uključivanja u Komisiju, među nezadovoljnima su.

Za zemlju koja čeka pred vratima EU, ovo je poučna scena. Unija koja od kandidata traži jedinstven glas za spoljnu politiku, sama ne može da sastavi radnu grupu od dvadesetak ljudi a da je jedna država ne sruši preko imena na spisku. Pitanje nije da li Evropi treba jača odbrana. Pitanje je ko uopšte ima mandat da to kaže u njeno ime.