Njujork je objavio preko 170.000 stranica dotad zatvorenih dokumenata o stanju vazduha posle napada od 11. septembra 2001. godine. Ono što u njima stoji potvrđuje ono što preživeli govore decenijama: gradske vlasti su znale da je zagađenje na Graund Ziru opasno, dok su javno uveravale ljude da je vazduh bezbedan za disanje.

Gradonačelnik Zohran Mamdani predstavio je dokumente na konferenciji za novinare. „Kako godine prolaze, a broj žrtava raste, cenu 11. septembra plaćamo svaki put kada prerano izgubimo još jednog Njujorčanina”, rekao je.

Brojke iza katastrofe

U samim napadima poginulo je gotovo 3.000 ljudi. Hiljade drugih - među njima spasioci i radnici koji su raščišćavali teren - umrli su kasnije od karcinoma i bolesti izazvanih toksičnom izloženošću. Prema podacima Memorijala i muzeja 11. septembra, najmanje 140.000 ljudi iz svih 50 saveznih država uključeno je u zdravstveni program za Svetski trgovinski centar, a njih 49.000 ima dijagnozu karcinoma povezanog sa napadima.

Dokumenti nisu izašli iz dobre volje. Organizacija 9/11 Health Watch podnela je tužbu da ih izvuče na svetlo. Među njima su interne beleške iz oktobra i novembra 2001. godine u kojima su gradski službenici upozoravali na povišene nivoe toksina, uključujući azbest i opasne hemikalije.

Ko je šta znao i kada je to rekao

Bivša šefica Agencije za zaštitu životne sredine Kristin Tod Vitman tvrdi da je izjavu da je vazduh „bezbedan za disanje” dala na osnovu naučnih analiza dostupnih u tom trenutku. Ali pismo kongresmena Džerija Nadlera kabinetu tadašnjeg gradonačelnika Majkla Blumberga iz 2002. godine navodi da je Agencija „zanemarila svoju odgovornost” za praćenje kvaliteta vazduha u zatvorenim prostorima oko Graund Zira.

Najčvršći dokaz da je neko računao rizik, a ne bezbednost, jeste pravna beleška poslata zameniku gradonačelnika Robertu Hardingu: u njoj je procenjeno da je grad izložen mogućim tužbama oko 35.000 ljudi. To nije brojka institucije koja veruje da je vazduh čist. To je brojka institucije koja računa koliko će koštati kada se sazna.

Dvadeset pet godina i jedna sudska tužba bile su potrebne da se objavi ono što je zapisano još u prvim nedeljama. Ko će odgovarati sada, kada su dokumenti javni, a polovine ljudi na koje se odnose više nema?