Moreuz Hormuz - grlo kroz koje prolazi petina svetske nafte - ponovo je žarište. SAD su napale iranski naftni tanker u blizini moreuza raketom Hellfire i iransku vojnu kontrolnu stanicu na ostrvu Kešm. Iran je uzvratio balističkim raketama i dronovima na ciljeve u Kuvajtu i Bahreinu, uključujući i sedište Pete flote američke mornarice.

Cenu plaća, kao i obično, onaj ko nije direktan učesnik. Međunarodni aerodrom u Kuvajtu bio je oštećen, vazdušni saobraćaj prekinut, a kuvajtska vojska napade je nazvala „kriminalnom iranskom agresijom". Broj povređenih ostaje nepoznat. Iranska Revolucionarna garda saopštila je da je ovo samo „početni odgovor", uz pretnju jačom odmazdom.

Obe strane igraju poznatu igru s činjenicama. Iran tvrdi da su ciljevi pogođeni; američki CENTCOM tvrdi da su sve rakete „presretnute ili nisu stigle do cilja". Kina je pozvala na poštovanje primirja i upozorila da „novi rat ne donosi korist nikome" - diplomatska formula koja zvuči mudro, ali ne menja ništa na terenu. Iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči u međuvremenu telefonira s Pakistanom, Saudijskom Arabijom, Francuskom, Turskom, Katarom i Egiptom.

A zašto bi ovo trebalo da zanima nekoga na Balkanu? Zato što moreuz Hormuz nije daleka geografija - to je ventil svetske cene goriva. Svaka eskalacija tamo pretvara se u skuplju benzinsku pumpu u Skoplju nekoliko nedelja kasnije. Rat može da bude na drugom kraju sveta, ali račun stiže do našeg rezervoara.

I tu je ono što zvanična saopštenja nikad ne kažu naglas: u sudaru dve vojne sile koje se mere raketama, pravi gubitnik je mala zemlja u sredini - Kuvajt s oštećenim aerodromom, region sa zatvorenim nebom, i običan čovek koji će platiti više za nešto na šta nije imao nikakav izbor da spreči.