Prema poslednjim podacima evropske statističke službe za 2025. godinu, mladi u Hrvatskoj napuštaju roditeljski dom u prosečnoj dobi od 31,5 godina. Prosek Evropske unije je 26,3. To je razlika od preko pet godina i poslednje mesto u celoj Uniji. Prethodne godine brojka je bila 31,3 - znači ne popravlja se, nego tiho raste.

Za Hrvatskom slede Grčka i Slovačka s oko 30,9 godina, pa Španija i Italija s 30,2. Južni i jugoistočni deo Evrope poređani su jedan do drugog na dnu te liste, što samo po sebi govori da nije reč o nacionalnom karakteru, nego o nečemu što je zajedničko tim ekonomijama.

Finci odlaze celu deceniju ranije

Na drugom kraju tabele stoje Finci, koji se osamostaljuju oko 21. godine. Za njima su Danska s 21,8 i Estonija i Litvanija s 22,7. Razlika između Hrvatske i Finske je gotovo točno deset godina - cela decenija života u dečjoj sobi.

Evropska statistika beleži i da se prosek na nivou Unije kreće oko 26 godina već više od dve decenije. Znači evropski prosek stoji mirno, a dno se udaljava od njega.

Rade, a još žive kod kuće

Najvažniji podatak nije dob, nego ono što je objašnjava. U 2025. godini 75,3 odsto mladih u dobi od 18 do 34 godine u Hrvatskoj živelo je s barem jednim roditeljem. Prosek Unije je 49,8 odsto. I ne, to nisu svi studenti i nezaposleni: Hrvatska je među zemljama gde više od polovine mladih koji žive s roditeljima rade s punim radnim vremenom.

To je rečenica koja ruši svaku udobnu objašnjavačku priču o razmaženoj generaciji. Čovek koji radi puno radno vreme i ne može sebi da dozvoli sopstveni krov nema problem s ambicijom. Ima problem s cenom.

Račun je u stanovima

Analiza Evropske komisije za 2026. godinu ukazuje na to direktno: ograničena ponuda za dugoročno iznajmljivanje, nedostatak socijalnih stanova i premala ponuda upravo tamo gde je potražnja najveća. Komisija procenjuje da Hrvatskoj nedostaje oko 230.000 stambenih jedinica - a istovremeno veliki broj postojećih stanova stoji prazan ili izvan dugoročnog tržišta iznajmljivanja.

Prazni stanovi i ljudi koji nemaju gde da žive, u istoj državi, u isto vreme. To nije nedostatak gradnje, to je izbor kako se koristi ono što je izgrađeno.

Niko nije sakupio sličnu brojku za nas, ali je pejzaž prepoznatljiv: novogradnja koju kupuje neko ko u njoj neće živeti, kirija koja jede veći deo plate nego što je jela pre pet godina, i tridesetogodišnjak koji se još budi u sobi u kojoj je učio za maturu. Pitanje nije da li bi brojka kod nas izgledala bolje. Pitanje je da li je uopšte neko meri.