Kad je Vašington najavio da je sporazum sa Iranom skoro gotov, Teheran je požurio da ohladi očekivanja. Portparol iranskog Ministarstva spoljnih poslova, Esmail Bagai, kratko i jasno je izjavio: "Potpisivanje neće biti sutra." Nije isključio da bi moglo da se dogodi narednih dana, ali poruka je bila nedvosmislena - ne onoliko brzo koliko neki žele da prikažu.

Prema Bagaiju, pregovori su ušli u završnu fazu, ali politički i proceduralni koraci još nisu okončani. Iran je naglasio da nuklearno pitanje u ovom trenutku uopšte nije na stolu - fokus je na zaustavljanju sukoba i na stvaranju uslova za naredne runde pregovora. Drugim rečima: prvo primirje, pa tek onda krupne teme poput nuklearnog programa i sankcija.

Iza diplomatskog rečnika krije se poznata taktička igra. Jedna strana želi da prikaže blizak uspeh, druga namerno spušta temperaturu da ne ispadne da popušta pod pritiskom. Tema iza svega je Hormuski moreuz i regionalne tenzije - tačka kroz koju prolazi velik deo svetske nafte, i gde svaka pretnja zatvaranjem odmah mrda cene benzina širom sveta, Balkan uključen.

I tu je ono što se tiče i nas, iako smo daleko od Persijskog zaliva. Kad se veliki dogovaraju, mali plaćaju cenu njihovog neslaganja - na pumpi, na računu za struju, na polici u marketu. Zato vredi pratiti svaku "skoro završenu" fazu sa zdravom dozom skepse. Sporazum koji je stalno "na korak od potpisa", a nikako da se potpiše, obično znači da se neko još cenka oko nečega što ne kaže naglas.