Iran preko Pakistana je poslao mirovni predlog. Donald Tramp ga je odbio. I dodao, sa tipičnom dikcijom: „Hoćemo li otići tamo i bombardovati ih do pekla, ili hoćemo da napravimo dogovor?" To nije retoričko pitanje - to je signal. Kad Tramp glasno govori za vojno rešenje, to znači da je Bela kuća blizu izboru.

Kontekst: Posle dva meseca rata i prekida vatre od 8. aprila, bio je jedan krug direktnih pregovora između Irana i SAD. Nije uspeo. Sad je Teheran ponudio novi predlog - posredstvom Islamabada. Tramp izjavio da Iran traži „stvari na koje ne može da se složi". Te „stvari" - prema iranskom izvoru, svode se na: oslobađanje sankcija, otvaranje Hormuza, i garancije za neintervenciju.

Drugim rečima, Iran traži ono što svaka država traži posle rata - sigurnost, ekonomska normalnost, pravo na sopstven izbor. Tramp te tri tačke naziva „premnogo". To znači da administracija hoće ne mir, već kapitulaciju. I kapitulacija ne dolazi na masu sa posredstvom Pakistana - dolazi sa još jednom vojnom operacijom.

Izvestan element u ovoj zapletkanoj narativi je ono što sam Tramp je rekao: „Iran je napravio progres u pregovorima, ali ima značajne podele u rukovodstvu." To je diplomatski jezik za: „Znam da u Teheranu ima rascep između pragmatista koji hoće dogovor i tvrdokornih koji ga blokiraju." Ako takav rascep zaista postoji - i Tramp ga iskoristi preko rata - tada ovo nije porazno za Iran, to je kalkulisana odluka za unutrašnja politička pobeda na ceni od nove rata.

Za Balkan, koji već gleda treći ciklus „dogovor ili rat" u poslednjim tri godine (Ukrajina 2022, Gaza 2023, Iran 2026), strategija je ista: Tramp predlaže s nožom na masi, a kad druga strana ne se složi, udira. I uvek traži „dogovor" sa uslovima što druga strana ne može da ih prihvati - a potom ga navodi to kao „odbivanje za mir". Retorika je standardna. Rezultati - predvidljivi. Smetka - ne ide niti u Brisel, niti u Vašington. Dolazi kod nas.