Iran je u ponedeljak ujutru izveo talas raketnih udara po američkim vojnim bazama u Jordanu, Bahreinu i Kuvajtu - najnovija eskalacija koja ruši krhki sporazum o primirju između Vašingtona i Teherana. Ali između onoga što Iran tvrdi i onoga što se zaista dogodilo, postoji veliki jaz koji vredi sagledati trezveno.

Iranska Revolucionarna garda pohvalila se da je uništila skladišta za gorivo i municiju vazduhoplovne baze „Princ Hasan“ u Jordanu, komandne centre za dronove u Bahreinu i sisteme protivvazdušne odbrane u Kuvajtu. Po njihovim saopštenjima, zvuči kao da je Amerika na kolenima.

Realnost na terenu je drugačija. Prema nezavisnim izvorima, četiri rakete koje su ušle u vazdušni prostor Jordana bile su presretnute i oborene - bez povređenih i bez prijavljene materijalne štete. U Bahreinu su se oglasile sirene za uzbunu, stanovnici su pozvani da se sklone, ali potvrđene štete na američkim kapacitetima zasad nema. Drugim rečima, tvrdnje o „uništenoj armiji“ ostaju upravo to - tvrdnje jedne strane.

Ovo je obrazac koji svako ko prati ratove prepoznaje: svaka strana naduvava svoje uspehe i minimizira gubitke. Zato je prvo pravilo kada čitaš vojna saopštenja da pitaš - ko ovo govori i šta ima od toga da zvuči glasnije nego što jeste?

Širi kontekst je zabrinjavajući. Rat je izbio krajem februara sa američko-izraelskim udarima u kojima je poginuo iranski vrhovni vođa, a otada se vodi sa prekidima i pokušajima primirja koji stalno propadaju. Pred ovaj iranski odgovor, američke snage izvele su još jedan talas udara po Iranu - po desetine ciljeva, uključujući protivvazdušne sisteme, priobalne radare i kapacitete za rakete i dronove.

Za Balkan, ovo nije toliko daleka vest koliko izgleda. Svaka eskalacija na Bliskom istoku udara po cenama nafte i gasa - a to znači po našim računima za gorivo i struju. Rat koji se vodi hiljadama kilometara od nas ipak nalazi put do naših džepova. Pitanje je da li iko uopšte želi da ovaj rat završi, ili svi samo čekaju da drugi prvi popusti.