Dve strane u makedonskoj politici danas se raspravljaju o istoj brojci sa različitom matematikom. SDSM tvrdi da se država kreće ka javnom dugu od skoro 12 milijardi evra, što bi bilo oko 65 odsto BDP-a. Vlada kaže da je to pogrešno tumačenje zakona i da opozicija ne razume ekonomska pitanja.

Spor je oko jedne rečenice u zakonu

Jezgro rasprave je 350 miliona evra duga Javnog preduzeća za državne puteve. Premijer Hristijan Mickoski kaže da zajmovi JPDP ne ulaze direktno u javni dug centralne vlasti, jer je reč o okvirnim zaduženjima koja se povlače prema realizaciji projekata.

SDSM tvrdi da je to kršenje zakona. Prema članici Izvršnog odbora Simoni Cvetanovskoj, Zakon o javnom dugu je jasan - u javni dug ulazi i garantovani dug javnih preduzeća i akcionarskih društava koje je osnovala država.

Ministarka finansija Gordana Dimitrieska-Kočoska je na konferenciji za novinare u četvrtak objasnila da je dug javnih preduzeća obuhvaćen Strategijom za upravljanje javnim dugom i Fiskalnom strategijom, ali ne predstavlja deo duga centralne vlasti i zato ne može biti prikazan u Budžetu kao direktne državne obaveze.

Znači ne spori se da li dug postoji. Spori se gde se upisuje.

Zaduženje od 1,3 milijarde

Lider SDSM-a Venko Filipče tvrdi da Vlada priprema novo zaduženje od 1,3 milijarde evra koje nije predviđeno u rebalansu Budžeta. Mickoski je odgovorio da je reč o pripremi za buduće finansijske obaveze, među kojima i otplatu dugova stvorenih u prethodnim godinama.

Opozicija postavlja pitanje koje zaslužuje odgovor bez obzira na to ko ga postavlja: ako je zaduženje za 2027. godinu, zašto se odluka donosi pet meseci ranije i zašto nije saopštena javno? Vlada tvrdi da se blagovremeno priprema za obaveze koje dospevaju 2027, i da je značajan deo njih nasleđen.

Jedina brojka koja se ne osporava

Prema Cvetanovskoj, pre dolaska ove vlade za kamate se plaćalo 120 miliona evra, a sada 350 miliona. To je brojka koja ne zavisi od toga da li dug JPDP ulazi u jednu tabelu ili u drugu - kamate se plaćaju iz budžeta kao i svaki drugi račun.

Vlada kao kontra-argument stavlja ekonomske pokazatelje: BDP je u drugom kvartalu porastao za 4,3 procenta, naspram 3,1 procenta u prvom tromesečju, a investicije beleže rast od 16,5 procenata.

Tu se dve priče dodiruju, a niko to ne kaže naglas. Rast koji Vlada pokazuje kao dokaz da stvari idu dobro, u velikoj meri je podstaknut upravo kapitalnim investicijama - koje se finansiraju zaduživanjem. Jedno je posledica drugog. Pitanje da li je to dobra politika ili nije legitimno je pitanje za raspravu. Ali ne može se ista operacija braniti kao rast i negirati kao dug.

Građanin koji sluša obe strane nema način da izračuna ko je u pravu, jer računica zavisi od toga koju definiciju koristiš. I to je poražavajući deo: u zemlji sa institucijama koje funkcionišu, ovo pitanje bi rešio jedan nezavisni fiskalni savet jednim izveštajem. Kod nas ga rešavamo sa dve konferencije za štampu.