Ima nečeg gorko ironičnog u tome kada narod koji je jedva čekao da se oslobodi nekoga, ubrzo počne da uzdiše za njim. Upravo to se, prema izveštajima, dešava Peteru Mađaru - čoveku koji je nasledio Viktora Orbana posle njegovih šesnaest godina na vlasti u Mađarskoj.

Kada je Mađar pokušao da se obrati građanima s balkona u Budimpešti, umesto aplauza dočekali su ga zvižduci, uvrede i bes koji su brzo prekinuli njegovo obraćanje. Scena je bila emotivno nabijena; okupljeni ljudi jasno su dali do znanja da se osećaju izneverenima od nove vlasti u koju su nedavno polagali nade.

Prema komentarima na društvenim mrežama, Mađar možda neće preživeti ni prvu godinu na funkciji - poverenje gubi brže od bilo kog savremenog mađarskog lidera. A neki već, poluozbiljno, kažu da će „susedi zaplakati za Orbanom“. Što svakako treba uzeti s rezervom - raspoloženje jednog balkona nije izbor, i jedna bučna gomila nije ceo narod.

Ipak, šema je prepoznatljiva i kod nas. Koliko puta smo na Balkanu gledali kako novi spasitelj, čim sedne na stolicu, odjednom počne da liči na onog koga je smenio? Pitanje koje Mađarska sada sebi postavlja isto je ono koje i mi znamo napamet: da li je problem bio u čoveku - ili u stolici na kojoj se svako ko sedne menja?