U 20:30 casova 5. avgusta, u OVR Prilep usao je 34-godisnji muskarac iz sela Desovo, opstina Dolneni. Prijavio je da se njegov jedanaestogodisnji necak udaljio od kuce i da porodica ne moze da ga nade. Policija preduzima mere. To je sve sto zvanicno znamo.

I to „sve sto znamo” jeste problem. U saopstenju nema nijednog podatka kojim bi covek van policije mogao da pomogne - kako je dete bilo obuceno, koliko je visoko, kakvu kosu ima, u kom pravcu je poslednji put videno. Fotografije takode nema. Za slucaj u kom je svaki sat vazan, javnost je dobila manje informacija nego sto dobija za prekrsajnu kaznu za brzu voznju.

Svaka drzava sa razvijenim sistemom za nestalu decu zna jedno: prvi sati su sve. Zato postoje sistemi za brzo uzbunjivanje - poruke na mobilne telefone u regionu, objave sa fotografijom i opisom u svakom mediju, angazovanje lokalnog stanovnistva. Ne zato sto policija ne radi svoj posao, nego zato sto policija ne moze da bude na svakoj stazi oko Desova istovremeno. Pedeset komsija moze.

Desovo je malo selo u Dolnenima, okruzeno poljima i planinskim terenom. Za jedno jedanaestogodisnje dete to je prostor u kom se covek lako izgubi i jos lakse ostane nepronaden ako niko ne zna sta trazi. Svaki sat bez opisa je izgubljen sat.

Da li Makedonija ima funkcionalan sistem za javno uzbunjivanje kada nestane dete? Formalno - ima. Prakticno, vidimo rezultat: saopstenje od nekoliko recenica, bez ijednog podatka kojim gradanin moze da pomogne.

Nadamo se da ce se decak vratiti kuci danas i da ce ovo biti prica o jednom popodnevu straha. Ali sistem ne sme da se oslanja na nadu.