Onkoloski pacijenti su juce stali pred Ministarstvo zdravlja. Nisu trazili privilegije - to je i bila njihova poruka. Trazili su da terapija stize na vreme i da ne prekida. To je zahtev koji u drzavi sa funkcionalnom nabavkom uopste ne bi trebalo iznositi na ulicu.

Lekovi koji su najcesce nedostajali su fulvestrant i zoladeks, terapije za pacijentkinje sa rakom dojke. Ovaj put nedostajao je i deo citostatika sa pozitivne liste. Iz udruzenja „Hema-Onko” kazu da je problem sada prevaziden - deo terapije je stigao, ostatak se ocekuje za dva dana.

Ali tu dolazi recenica koja objasnjava sve. Tender je bio zavrsen u maju. Prekidi su trajali celo leto. Znaci nabavka je formalno postojala dok su pacijenti cekali. Izmedu potpisanog tendera i leka u ruci pacijenta stoji cela administracija koja je leto provela na pauzi.

Jedan skener

Paralelno, jedini javni PET/CT skener u drzavi ponovo ne radi. Pacijenti cekaju po dva do tri meseca na snimanje koje je neophodno da bi se videlo da li terapija uopste deluje. Oni koji mogu, placaju privatno oko 1.300 evra ili odlaze u inostranstvo. Oni koji ne mogu - cekaju.

Cela javna zdravstvena mreza Makedonije zavisi od jednog aparata. Prosecan kapacitet je oko 180 snimanja mesecno, maksimum 13 pacijenata dnevno. Godisnje odrzavanje kosta oko 1,2 miliona evra. Kada taj jedan aparat stane, staje dijagnostika za celu drzavu.

Iz Univerzitetskog instituta za pozitronsko-emisionu tomografiju nije bilo informacije o uzroku kvara, o serviseru, ni o roku za povratak u funkciju. Sa Klinike tvrde da kontinuitet lecenja nije bio narusen. Svedocenja pacijenata govore o odlaganjima od po mesec dana.

Dve recenice ne mogu biti tacne istovremeno

Ili terapija nije kasnila, ili pacijenti ne lazu. Institucija koja tvrdi da je sve bilo u redu, dok ljudi koji tu instituciju koriste tvrde suprotno, ne resava problem - ona ga zatvara.

Iz „Hema-Onko” ukazuju na jos jedan sloj: nedovoljnu prevenciju i slabe skrining programe. Bez ranog otkrivanja broj pacijenata raste, a s njim i trosak lecenja. To je racun koji svake godine postaje veci, i koji se svake godine odlaze.

Pacijenti su najavili da ce, ako se problem ponovi bez transparentnosti o odgovornosti, ponovo izaci. Pitanje za institucije nije kako da sprece protest. Pitanje je zasto covek na terapiji mora da organizuje protest da bi dobio lek koji je vec placen.