Kuća je kupljena 2005. godine, već izgrađena, i od tada je prepravljana tačno onoliko koliko je bilo potrebno - ni metar više. Italijanska modna dizajnerka Elizabeta Franki svoj letnji dom u Milanu Maritimi nije srušila da bi gradila od nule, već ga je prilagodila. „Nije bila radikalna transformacija, već balansiranje: da zadržim dušu kuće, a da joj dam lični identitet”, kaže ona. To je rečenica koja vredi više od svakog kataloga sa enterijerima.

Milano Maritima leži na rivijeri Romanje, gotovo na samoj obali Jadrana, na priobalju dugom devedeset kilometara. Od šezdesetih i sedamdesetih godina naovamo mesto je tačka za preduzetnike, umetnike i ljude iz šoubiznisa. „Uvek je imalo veoma prepoznatljiv identitet, sa plažnim klubovima, borovim šumama, istorijskim lokalima i atmosferom koja je uspela da se održi”, objašnjava Franki. Svako ko je bio na Jadranu sa druge strane zna tu kombinaciju - bor, pesak i lokal koji radi od šezdesetih.

Svetlost kao prvi materijal

Kuća je raspoređena na tri sprata i raspored prati jednu jedinu logiku. U prizemlju su dnevni deo otvoren ka bašti, kupatilo i vešernica. Na prvom spratu su glavna spavaća sa kupatilom, još jedna spavaća i dva balkona. Na poslednjem spratu su preostale spavaće i još jedan balkon. „Volim da svaki sprat ima jasno definisanu funkciju - prostorije za deljenje i za svakodnevni život su dole, a deo za odmor je zamišljen da garantuje veću privatnost”, kaže dizajnerka.

Iznad svega toga stoji svetlost, a ona nije slučajna. „To je bio jedan od temeljnih elemenata projekta. Htela sam svetlu, otvorenu kuću, u koju pejzaž prirodno ulazi u unutrašnje prostorije. Svetlost potpuno menja način na koji doživljavamo prostorije.” Dnevni prostor je potpuno otvoren ka bašti i to je njen omiljeni deo kuće, jer granica između unutra i napolju praktično nestaje.

Manje znači više, ali nije besplatno

Enterijer je ono što Franki naziva esencijalnim stilom. Topli, svetli tonovi, kontrasti od drveta, nikakvo punjenje prostora nepotrebnim predmetima. Cilj je bio da se pojača prirodna svetlost i veza sa spoljašnjošću, a ne da se pokaže koliko predmeta može da primi jedna soba. Kuhinja namerno lomi tu logiku - izvedena je u crnom. „Volim da stvaram male kontraste koji iznenađuju bez da naruše opštu harmoniju. Crno daje karakter i naglašava svetlost ostalih prostorija.”

Ovo je deo gde se lako propušta poenta. Esencijalni stil ne znači prazna soba - znači da svaki predmet koji je ostao unutra mora da zasluži svoju poziciju. To je skuplji pristup nego što izgleda, ali je i jedini koji radi u stanu od šezdeset kvadrata. Manje predmeta, više svetlosti, jedan nameran kontrast - to ne traži imanje na Jadranu.

Bašta je produžetak iste ideje. Franki priznaje da obožava hortenzije, ali je u kući pored mora izabrala palme, strelicije i banane. Naokolo su borovi kroz koje trči ujutru. Leti veranda postaje centar kuće: duge večeri, razgovori, miris mora i cvrčanje cvrčaka. „Obožavam da delim ovu kuću sa ljudima do kojih mi je stalo”, kaže ona.

Na pitanje koji joj je predmet u kući najdraži, odgovor je neočekivan za nekoga ko živi od dizajna. Nije nameštaj i nije umetničko delo. Fotografije. „Nisam naročito vezana za predmete, jer se kuća može menjati vremenom, renovirati ili drugačije dekorisati. Fotografije ostaju. One pričaju tvoju priču.” To je savet koji važi i za kuću na Jadranu i za stan u Aerodromu.

Njen brend uskoro puni trideset godina. O počecima kaže da pamti odlučnost i mnogo žrtava - krenula je sa velikim snom i malo resursa. Najvažnija pouka posle toliko godina u modi, kaže, jeste da talenat sam nije dovoljan: potrebni su disciplina, upornost i verovanje u sopstvene ideje, čak i kada izgledaju kao da idu uz struju. To zvuči kao rečenica o modnoj karijeri. Zapravo je i cela logika kuće.