Dva automobila zaustavljaju se na putu ka Krusopeku. Iz jednog izlaze dvojica, jedan sa ostrim predmetom u ruci. Iz drugog izlazi covek sa kojim je 25-godisnji vozac ranije imao nesporazum. Repetira pistolj, usmerava ga ka njemu, pa ga udara kundakom. Ovo nije scena iz filma - ovo je policijski bilten od sinoc, na dvadeset minuta voznje od centra Skoplja.

Prijava je podneta u SVR Skoplje oko 20 casova. Napadnuti je E.J. iz sela Krusopek, skopsko. Osumnjiceni je A.S.V. iz Saraja. MUP to formulise pazljivim jezikom institucije koja ne zeli da prejudicira: „Preduzimaju se mere za rasvetljavanje slucaja.” Pet reci koje znace sve i nista.

Ono sto je ostalo nedoreceno u saopstenju vaznije je od onoga sto je receno. Kakav je to „raniji nesporazum” kome trebaju dvojica ljudi, dva vozila i vatreno oruzje da bi se resio na javnom putu? Da li je to licni racun, komsijski spor, nesto starije? MUP ne kaze. I tu pocinje pravi problem - ne sa incidentom, nego sa onim sto posle njega sledi.

Oruzje je bilo repetirano, ali ne i ispaljeno. To je granica izmedu jednog policijskog biltena i jednog smrtnog slucaja, i tu granicu je juce drzao jedino zivac coveka koji je drzao prst na obaracu. Pravni sistem ne sme da zavisi od toga koliko je neko bio raspolozen da puca.

Najneugodnije pitanje nije ko je izvadio pistolj, nego kako je dosao do njega. Legalno registrovano oruzje kod coveka koji sporove resava na putu znaci da sistem provere kod nas funkcionise kao formalnost. Nelegalno oruzje znaci da sistem otkrivanja funkcionise isto tako. Nijedna opcija nije ugodna.

Znamo sta sledi. Krivicna prijava, mozda pritvor, zatim meseci tisine, zatim presuda o kojoj niko nece procitati. Zato ovaj slucaj vredi zapamtiti sa imenom i mestom - Krusopek, 5. avgust, 20 casova. Da bi neko za pola godine mogao da pita sta je bilo sa njim.