Između Valdemose i Deje, na stenovitoj obali Majorke, stoji imanje koje nije sagradila filmska zvezda, nego austrijski nadvojvoda. Zove se S'Estaka. Podigao ga je u devetnaestom veku Luis Salvador Habzburški - čovek koji je došao na ostrvo kao aristokratski turista i ostao tamo do kraja života, kupujući parče po parče obale da bi je spasao od gradnje.

To je deo priče koji se obično ne priča. Kada se danas piše o S'Estaki, piše se kao o kući Majkla Daglasa. Ali ono što to imanje čini vrednim nije ko u njemu živi sada - nego to što je pre sto pedeset godina jedan čovek odlučio da ova obala treba da ostane kakva jeste.

Arhitektura pokazuje tu logiku. Ima italijanskih uticaja, ima mavarskih elemenata, i sve je to utopljeno u pejzaž Sera de Tramuntane - planinskog venca koji se spušta pravo u more i koji je pod zaštitom UNESCO-a. Nije kuća postavljena na pejzaž. Postavljena je u njega.

Daglas je imanje kupio sa tadašnjom suprugom Dijandrom Luker ranih devedesetih. Godine 2020. otkupio je njen deo i postao jedini vlasnik. Između te dve godine, S'Estaka je prošla kroz sve kroz šta prolazi jedno imanje kada se brak raspadne - deoba, pregovori, godine u kojima niko ne zna šta će biti.

Ono što tamo stoji danas nije jedna kuća nego sedam odvojenih zgrada. Glavna rezidencija ima šest spavaćih soba, svaku sa sopstvenim kupatilom i garderoberom. Gostinske kuće imaju nezavisne kuhinje i trpezarije - što praktično znači da gost može da ostane nedelju dana bez da podeli ijedan obrok sa domaćinima, ako tako želi.

Imanje se prostire na desetine hektara. Unutra su mediteranski vrtovi, autohtona vegetacija, privatni vinogradi, privatan pristup plaži i privatno pristanište. Plus bazen, teretana, spa, bioskopska sala i vinski podrum.

Tu je tačka gde većina ovakvih tekstova završava uzdahom. Hajde da ne. Spisak od sedam zgrada i privatno pristanište nisu inspiracija ni za čiji stan u naselju. Ono što se iz ove kuće stvarno može uzeti jeste jedna jedina odluka - a ona ne košta ništa.

Ketrin Zita-Džouns je poslednjih godina vodila obnovu unutrašnjeg uređenja. I princip koji je primenila suprotan je od očekivanog: ništa da se ne nameće. Prirodni materijali, neutralni tonovi, prigušena mediteranska estetika čiji je cilj da se ne takmiči sa pejzažom napolju. Kada napolju imaš pogled na planinu koja se spušta u more, najskuplja greška je da unutra staviš nešto što traži pažnju.

To je princip koji radi i u stanu od šezdeset kvadrata. Ako imaš prozor sa dobrim pogledom - ka planini, ka ulici sa drvećem, ka bilo kakvom zelenilu - sve što stoji naspram tog prozora treba da bude mirnije od njega. Težak nameštaj, jake boje i natrpane police na zidu preko puta prozora poništavaju jedinu stvar koju nisi platio.

Druga stvar koju vredi ukrasti jeste odnos prema starosti mesta. Obnova S'Estake je urađena tako da je istorijski karakter ostao. Kod nas, u kućama starim po osamdeset godina, prvi instinkt pri renoviranju obično je suprotan - kameni zidovi se maltrišu, drvene daske se pokrivaju, stare pločice se bacaju. Zatim se ti isti materijali kupuju nazad posle deset godina, kao trend.

To je i razlika između imanja i kuće. S'Estaka je građena od čoveka koji je hteo da obala ostane kakva jeste, a obnovljena od ljudi koji su prihvatili istu logiku sto pedeset godina kasnije. Ostalo - sedam zgrada, vinogradi, pristanište - je samo veličina.