Poljski državljanin Bartlomej Vlođimjež Krakovjak danas je priznao da je oskrnavio statue Bogorodice i zapalio spoljni oltar crkve „Sveti Jakov” u Međugorju. Motiv koji je naveo pred Sudom BiH zanimljiviji je od samog dela: tvrdi da su ukazanja i izjave vidovnjaka prevara i da je hteo da na to skrene pažnju javnosti.

Ročište je trajalo oko 45 minuta. Tužilaštvo BiH zatražilo je pritvor zbog opasnosti od bekstva i ponavljanja krivičnog dela. Prema njegovoj advokatici Danisi Gačanin, Krakovjak „je u suštini priznao radnje, ali se drži svog stava i uverenja i razloga zbog kojih ih je učinio. To je njegovo uverenje i razočaranje posle istraživanja i prikupljanja dokaza u Međugorju. Nije imao nameru nekoga da povredi, nego je hteo da pokaže svoja viđenja.”

Nije afekat, nego plan

Tužilaštvo tvrdi nešto drugo - da nije postupao impulsivno, nego da je krivična dela planirao nekoliko meseci. Ni odbrana ni sam Krakovjak nisu se protivili određivanju pritvora. Prema iznetom na sudu, on se ne kaje i rekao je da bi sve ponovio.

Tereti se za oštećenje ili rušenje verskih objekata, za podsticanje nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora i netrpeljivosti, i za narušavanje javnog reda i mira. Uhapšen je u utorak nešto pre 13 časova u mestu Cerno kod Ljubuškog. Prema sudu, pritvor može trajati do 28. avgusta 2026. godine ili do drugačije odluke, a odbrana ima pravo žalbe u roku od 24 sata - žalba ne odlaže izvršenje.

Najneugodniji deo priče nije vandalizam. To je da je čovek koji je zapalio oltar godinama bio deo samog mesta. Krakovjak je redovno dolazio u Međugorje, a pažnju javnosti prvi put je privukao 2017. godine kada je pešice krenuo iz Varšave ka hercegovačkom hodočašću. Njegova priča o teškom detinjstvu, zavisnostima, depresiji, pokušaju samoubistva i obraćenju kasnije je prikazana u dokumentarno-igranom filmu poljskog reditelja Jana Sobjerajskog.

Isti reditelj je na društvenim mrežama, ubrzo posle vandalizma, napisao da lično poznaje Krakovjaka i njegovu životnu priču. Pojasnio je da se 31-godišnjak suočavao sa ozbiljnim psihičkim problemima i životnim krizama, da je više puta razgovarao sa njim i pokušavao da ga nagovori da potraži psihološku pomoć.

Dakle, čovek za koga bar jedan blizak javno kaže da je godinama unazad molio za pomoć, završava sa kanisterom pred oltarom. Krivični sud će rešiti ono što može - da li je delo učinjeno i kakva kazna sledi. Ono što niko neće otvoriti na tom ročištu jeste kako jedan hodočasnik sa dokumentovanom psihičkom krizom stiže do planiranja koje traje mesecima, a niko usput nije reagovao.