Presuda je pala u sredu, a već sledećeg dana Skupština Albanije je po skraćenom postupku usvojila deklaraciju kojom izražava „duboko ogorčenje i potpuno neslaganje” sa odlukom Specijalizovanih sudskih veća u Hagu. Četvorica bivših vrhova OVK - Hašim Tači, Kadri Veseli, Redžep Selimi i Jakup Krasnići - dobili su ukupno 81 godinu zatvora. Tirana im je istog dana poslala poruku da njihova nevinost ostaje nepokolebljiva.

Brojke iz Haga nisu apstraktne. Sud je proglasio Tačija krivim za ratne zločine - ubistvo 96 ljudi, mučenje 303 lica, proizvoljno pritvaranje 385 ljudi i surovo postupanje sa 49. Kazna je 25 godina. Isto toliko je dobio i Krasnići, Veseli 18, a Selimi 13 godina. Prvostepena je, žalba je otvorena i za odbranu i za tužilaštvo.

Šta tačno piše u deklaraciji

Skupština u Tirani nazvala je odluku „duboko nepravednom” i potvrdila ono što je u dokumentu nazvano istorijskom istinom - da je rat OVK bio rat za slobodu i oslobođenje Kosova. Predsednik albanske Skupštine Niko Peleši poručio je da se taj rat mora gledati upravo tako. U dokumentu stoji i da će Albanija nastaviti da na međunarodnim forumima govori o zločinima režima Slobodana Miloševića i da traži pravdu za žrtve, koordinisano sa institucijama u Prištini.

Deklaracija nije zaobišla ni Srbiju. U njoj se izražava zabrinutost zbog dvostrukih standarda u regionu i navodi primer - državne počasti u Srbiji za lica osuđena za ratne zločine, uključujući i Ratka Mladića.

Ulica je reagovala brže od institucija

U Prištini reakcija nije ostala samo na papiru. Uveče nakon presude demonstranti su bacali kamenje i pirotehniku ka zgradi kosovske vlade i ka sedištu evropske misije za vladavinu prava EULEKS. Grupa mladih marširala je ka sedištu misije sa zastavama OVK. Premijer Aljbin Kurti nazvao je odluku „travestijom pravde” i zatražio da bude ispravljena u žalbenom postupku.

Toliko o reakcijama. Ono što nedostaje je odgovor iz Brisela - istog Brisela koji je osnovao ovaj sud, finansira ga i smestio ga je na svoju teritoriju, van domašaja političkih pritisaka u regionu. Kada jedna država kandidat za članstvo usvaja skupštinsku deklaraciju protiv presude tog suda, a institucija koja ga je stvorila ćuti, pitanje nije da li Tirana ima pravo na stav. Pitanje je čemu služi sud ako politička podrška za njega isparava u trenutku kada izrekne osuđujuću presudu.

Zašto se ovo čita drugačije iz Skoplja

Balkan zna ovu scenu napamet. Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju prošao je istu putanju - svaka presuda dočekivana kod kuće kao napad na naciju, svaki osuđeni kao žrtva političke narudžbine. Trideset godina kasnije, mehanizam je isti, samo je adresa nova.

Zato ovo nije daleka vest. To je podsetnik koliko brzo se jedna pravosudna odluka pretvara u političku poziciju - i koliko retko neko brani samu odluku umesto strane koja ju je izgubila. Da li sud koji je ovo izrekao ima ko da ga odbrani nakon što se kamere ugase?